U raskošnom okruženju osmanskog dvora, pod svetlom koje baca ime Sulejmana Veličanstvenog, mnoge ličnosti njegovog vremena ušle su u kolektivno pamćenje kao simboli moći, politike i intrige. Međutim, dok su sultanovi vojni podvizi, političke odluke i ljubavne drame sa Hurem Sultan postale deo popularne kulture, njegove sestre ostale su dugo u senci – prisutne, ali nejasne, delimično prikazane kroz umetničke interpretacije, često pojednostavljene i romantičarske.
U seriji „Sulejman Veličanstveni“ posebno su istaknute Hatidže, Šah Sultan, Fatma i Bejhan, žene koje su – u fikcionalnoj obradi – često prikazane kroz ljubavne dileme, dvorske sukobe i porodične odnose. Ali kada se pažnja usmeri ka istorijskim izvorima, beleškama iz dvora, pisanim dokumentima, darovnicama i pismima, pojavljuje se drugačija, slojevitija slika – i jednostavnija i kompleksnija u isto vreme. U toj slici nalazimo i Hafsu, Gevherhan, Kameršah, pa i Jenihan, čije postojanje istorija potvrđuje gotovo usput, u fragmentima, bez detalja koji bi ispunili stranice romana.
U osmanskom sistemu, svaka princeza rođena u dinastiji bila je više od člana porodice – ona je bila politički instrument, strateški resurs, a često i kamen-temeljac savezništava. Njihovi brakovi nisu bili rezultat osećanja, već državne matematike. Kada bi se sultanova sestra udala za visokog funkcionera, taj čovek bi postajao damat, zet dinastije – pozicija koja je nosila i ogroman prestiž i značajan rizik. Jedna reč pohvale mogla je dovesti do nezamislivih visina, ali i najmanja senka sumnje, pogotovo u atmosferi dvorskih intriga, mogla je značiti pad, zatvor, pa i pogubljenje.
Za razliku od dramatizacija koje akcenat stavljaju na romantične zaplete i rivalstva, istorijska uloga sultanovih sestara mnogo je više bila u službi stabilnosti poretka, održavanju veza između lokalnih elita i centralne vlasti, kroz miraze, posede i rodbinske mreže. Njihova moć bila je delikatna, često nevidljiva, ali strateški važna.
Hatidže Sultan je možda najpoznatija sestra Sulejmana Veličanstvenog, pre svega zbog njene romantične priče sa Ibrahim-pašom, koja je doživela dramatičan prikaz u seriji. Ali ako se istorijski slojevi ogole od fikcije, otkrivamo hladniji, ali duboko uzbudljiv mozaik njenog života. Pre nego što je postala Ibrahimova supruga, Hatidže je bila udata za Iskender-pašu, a njeno venčanje sa Ibrahimom 1524. godine predstavljalo je manifestaciju moći carstva. Istanbul je bio ukrašen svečanostima, raskošnim darovima, narodnim gozbenim događajima i ekstravagantnim poklonima. Dobila je palatu, značajne prihode i uticaj.
Međutim, njen život se brzo preoblikovao. Ibrahim, iako miljenik sultana i veliki vezir, postaje žrtva svoje sujete, ambicija, ali i spletki koje su tkalI Hurem Sultan i Rustem-paša. Njegovo pogubljenje 1536. godine bio je i kraj Hatidžine moći. Nema dokaza da je pokrenula pobunu protiv brata, kao što neki narativi sugerišu. Naprotiv – povukla se u tišinu. U njenoj priči jasno je koliko je lično dostojanstvo slabo kada se sudara sa apsolutnom vlašću.
Suprotno Hatidžinom pasivnijem kraju, Šah Sultan ostaje simbol snage, mudrosti i diskretne borbe za autoritet u jednom muškom svetu. Bila je udata za Ljutfi-pašu, koji je kasnije postao veliki vezir. Njeno političko uzdizanje dolazi tek nakon Ibrahimovog pada, kada se Hurem uzdiže na dvoru. Šah se suprotstavlja njenom uticaju i pozicionira sebe kao političku protivtežu. U trenutku kada Ljutfi-paša iskazuje nasilje koje narušava njen i porodični ugled, Šah odlučuje da prekine brak – izdejstvuje njegovu smenu, izgnanstvo, pa čak i razvod, što je za to vreme bila izuzetna odluka. Ostaje nezavisna, bogata, i aktivna – u dobrotvornim delima, kao graditeljka džamije koja i danas nosi njeno ime. Bila je primer pobožne, ali snažne žene u sistemu koji nije poznavao ravnopravnost.
Fatma Sultan, treća sestra, predstavlja još jednu vrstu sudbine. Njena ličnost, prema tragovima iz istorije, bila je sklona uživanju, svečanostima, raskoši. Više puta je udavana, uvek po volji države, ne po svojoj. Najznačajniji brak bio je sa Kara Ahmed-pašom, uglednim vojskovođom. Međutim, kao što je često bio slučaj, politički vetrovi su se okrenuli – spletke i optužbe dovele su do njegove smrti 1555. Fatma ostaje udovica, ali i iskusnija, opreznija. Sledeći brak sa Hadim Ibrahim-pašom bio je mirniji, ali politička igra se nikada nije završila. Njen život svedoči o tome da čak i kada ne učestvuješ aktivno u vlasti, tvoje postojanje ne može biti odvojeno od nje – i najnepolitičnija princeza je ipak figura u državnoj strategiji.
Na drugoj strani, gotovo suprotna svima njima, stoji Bejhan Sultan. Njena biografija je tiha, bez skandala, ali puna težine. Nakon što joj je muž Ferhad-paša pogubljen 1524, Bejhan se povukla iz dvorskog života. Odbacila je sve dvorske privilegije i prinadležnosti, napustila prestonicu i odlučila da živi u tišini i zaboravu. To je bio njen oblik otpora – ne borba protiv sistema, već izlazak iz njega. U njenoj odluci ogleda se dostojanstvo koje istorija retko beleži, jer ne proizvodi sukobe, drame i krvoprolića, već mirno odbijanje da učestvuje u igri.
Dok su njihove priče zabeležene, makar delimično, druga imena ostaju u senci: Hafsa, Gevherhan, Kameršah, Jenihan. Njihovi životi su danas gotovo nepoznati. Znamo za njih kroz usputne beleške – vakufe koje su osnovale, dokumente o imovini, poneki zapis u pismima. Njihova sudbina pokazuje selekciju istorije – ona pamti glasne događaje, vojne pohode, dvorske intrige, ali retko beleži tišinu ženskog postojanja, čak i kada je ono bilo ispunjeno važnošću.
Iako su sve sestre posedovale ogromne prihode i upravljale vakufima – ustanovama kao što su:
-
džamije,
-
medrese,
-
bolnice (imareti),
njihov politički domet bio je ograničen. One su savetovale, ulagale, gradile, ali poslednja reč uvek je dolazila od muške strane vlasti.
Paradoks njihovog vremena oličen je u figuri Hurem Sultan. Iako robinja po poreklu, kao zakonita supruga sultana, imala je veću moć od bilo koje sestre. Vodila je prepisku, uticala na postavljenja, branila interese svojih sinova. Time se pokazuje kako krv nije garant moći. Nasleđe donosi privilegije, ali ne i kontrolu.
