U pričama koje ostaju da traju i kad ljudi odu, posebno mesto zauzima život i delo Silvane Armenulić, umetnice čije pesme i danas odzvanjaju sa istom snagom emocije kao i u vremenu kada su prvi put izvedene. Rođena kao Zilha Bajraktarević u Doboju 18. maja 1939. godine, Silvana nije samo bila pevačica. Ona je bila glas tuge i nade, lica običnog naroda, ali i simbol ženske hrabrosti i borbe protiv okova tradicije i siromaštva.
Njeno detinjstvo nije bilo nežno. Odrasla je u velikoj porodici sa trinaestoro dece, gde su oskudica i gubici bili deo svakodnevice. U takvom domu, nije bilo lako naći svoj prostor za snove. Porodične tragedije su se nizale — nekoliko njene braće i sestara umrlo je u ranom detinjstvu, ostavljajući duboke rane na svim članovima porodice. Otac Mehmed, poslastičar po zanimanju, nakon smrti sina Hajrudina, počeo je da se povlači u sebe i traži utehu u alkoholu. Te scene tuge i nemoći, koje je Zilha upijala kao devojčica, oblikovale su njenu unutrašnju snagu, ali i neprolaznu setu u glasu kojom će kasnije osvojiti publiku.
Već sa deset godina, pokazivala je izuzetne muzičke sklonosti. Pevala je na lokalnim svadbama i veseljima, iako je još bila dete. Ljudi su prepoznavali njenu izražajnost, jasnoću tona i emocionalnu dubinu. Bilo je jasno da se u toj devojčici krije potencijal koji nadilazi uobičajene okvire. Sa šesnaest godina, odlučuje da se preseli kod tetke u Sarajevo. To je bio ključni trenutak – grad je pružao veće mogućnosti i veći izazov. Tu uzima umetničko ime – Silvana, inspirisana italijanskom glumicom Silvanom Mangano, zvezdom filma “Gorki pirinač”. Izabrala je to ime da bi zaštitila roditelje od društvene osude – jer u to vreme, pevanje u kafanama nije bilo nešto čime bi se porodično ponosilo.
Njena karijera kreće da se oblikuje u drugoj polovini 1950-ih, ali pravi procvat doživljava tokom 1960-ih i 1970-ih godina, kada njeno ime postaje sinonim za vrhunsku interpretaciju narodne muzike. Među brojnim pesmama koje je otpevala, posebno se izdvaja “Šta će mi život”, koju je za nju napisao Toma Zdravković. Ova pesma nije samo postala jedan od najvećih hitova jugoslovenske narodne scene – ona je postala himna tuge, pesma koja se slušala i pevala u tišini, suzama, ali i uzdišućim osmesima.
Publika ju je obožavala. Bila je stalna gošća televizijskih emisija, njeni nastupi punili su sale širom bivše Jugoslavije. Nije bilo samo pitanje glasa, već i pojave, stava, autentičnosti. Silvana je bila žena koja je plamtela – na sceni, u životu, u ljubavi.
U privatnom životu, udala se 1961. godine za poznatog tenisera Radmila Armenulića, čoveka sa kojim je dobila ćerku Gordanu. Njihov brak je u početku bio oličenje ljubavi i zajedničkih snova, ali s vremenom je odnos počeo da se lomi pod teretom sumnji, svađa i udaljenosti. Postojale su priče o preljubama, nesuglasicama, a emocije koje su ih vezivale počele su da blede. Ipak, formalno se nikada nisu razveli, ostavši u braku sve do kraja Silvaninog života. Ta veza, iako nesavršena, bila je deo njenog identiteta i pokazatelj koliko je ponekad teško napustiti ono što nas jednom činilo celima.
Iza scene, Silvana je nosila jednu duboko ličnu borbu – borbu sa vlastitim strahovima. U jednom intervjuu iz 1972. godine, otvoreno je priznala:
Te reči su kasnije mnogi doživeli kao zlokobno predskazanje. U njoj je, čini se, uvek postojala svest o neizvesnosti, o krhkosti života, o mogućnosti da ono što imamo danas, već sutra može biti izgubljeno.
Jedno od najupečatljivijih i najtajanstvenijih poglavlja njenog života jeste poseta bugarskoj proročici Vangi tokom leta 1976. godine. Sa njom je tada bila sestra Mirjana, koja je takođe bila pevačica. Vanga, poznata po svojim vizijama i neobjašnjivim uvidima, odbila je da razgovara sa Silvanom, izgovorivši reči koje su mnogi tumačili kao nagoveštaj skorog kraja:
-
„Ništa… ništa ne treba ni da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi za tri meseca. Čekaj! U stvari, nećeš moći da dođeš… Idi, idi ako možeš dođi.”
Ova izjava ostala je kao senka koja je pratila poslednje mesece njenog života.
Nažalost, tragedija nije zaobišla Silvanu. Dana 10. oktobra 1976. godine, dok se vraćala sa nastupa, doživela je saobraćajnu nesreću kod sela Kolari. U vozilu su bile i njena sestra Mirsada Bajraktarević, koja je tada bila u drugom stanju, kao i violinista Miodrag Jašarević. Niko nije preživeo. Silvana je imala svega 37 godina.
Nakon njene smrti, nastupila je tišina koja je odzvanjala više od reči. Muzička scena izgubila je ne samo pevačicu, već instituciju, dušu jednog vremena. Ipak, pesme koje je ostavila, i dalje žive. Ljudi ih pevaju, slušaju, sećaju je se sa nežnošću i tugom. Njeno ime je urezano u pamćenje naroda, a njena priča postala je inspiracija za:
-
dokumentarne filmove,
-
knjige,
-
televizijske emisije,
-
pozorišne i muzičke omaže.
Njeno nasleđe je snažno jer nije temeljeno samo na popularnosti, već na istinskoj umetničkoj vrednosti i dubokoj ljudskoj priči.
Silvana Armenulić nije bila samo uspešna žena iz sveta muzike. Ona je bila:
-
Zastupnica emocije u vremenu kada su mnogi bežali od ranjivosti.
-
Predstavnica borbe protiv siromaštva, dolazeći iz teških uslova do blještavila scene.
-
Žena koja je zračila nezavisnošću, ali istovremeno nosila unutrašnje strahove.
-
Ikona kulture bivše Jugoslavije, most između tradicionalnog i modernog.
Iako je život nije štedeo, Silvana je pokazala da se može živeti punim plućima, čak i kada duša nosi težinu. Njena priča nije samo tužna biografija – to je priča o borbi, umetnosti, ljubavi, o veri da se može ostaviti trag čak i kad nas više nema.
Zato se i danas, decenijama nakon njenog odlaska, njen glas i dalje čuje – iz radija, sa starih ploča, sa usana onih koji pevaju iz duše. I svaki put kada zadrhti glas na stihu „Šta će mi život bez tebe dragi“, negde, u nekom kutku, oseti se prisustvo
