Priče o patnji često ostaju zabeležene u tišini, u uglovima sećanja koje bi mnogi najradije zaboravili. Međutim, pojedine sudbine moraju biti ispričane, ne samo zbog onih koji su prošli kroz užase, već i zbog sveta koji ih mora čuti da bi se probudio, zaštitio i učio. Takva je i priča dve mlade devojke, Ekaterine i Elene, koje su preživele višegodišnju golgotu u podzemlju, bukvalno i metaforički, ali iz nje izašle sa nesalomivim duhom i snagom volje.
Njihov život pre svega toga bio je običan, ispunjen radostima koje prate mladost – smehom, školskim brigama, sanjarenjima o budućnosti. Ekaterina, tada četrnaestogodišnja devojčica, i Elena, tri godine starija, bile su najbolje prijateljice koje su svakodnevno delile misli, želje i planove. Njihovo prijateljstvo bilo je čvrsto, iskreno, gotovo nerazdvojno.
Ali jednog dana, 30. septembra 2000. godine, svet im se srušio. Vraćajući se kući sa proslave, nisu ni slutile da će naredni trenuci biti ulaznica za višegodišnju noćnu moru. Zaustavio ih je Viktor Mokhov, čovek koji će u narednim godinama u javnosti postati poznat kao “luđak iz Škorpiona”.
Mokhov nije bio nepoznat organima reda. Imao je mračnu prošlost, nasilne sklonosti, i već izraženu patologiju prema ženama. Tog dana, njegova bolesna opsesija pretočila se u monstruozan čin – otmicu. Devojke je na silu odveo u podrum vlastite kuće, u mestu Skopin, udaljenom od Moskve stotinak kilometara.
To nije bio običan podrum. Mokhov ga je sam izgradio – dubinu od oko tri metra, tesan prostor bez prozora, sa minimalnim dotokom vazduha, potpuno izolovan od spoljnog sveta. U toj mračnoj rupi, devojke su bile zarobljene skoro četiri godine.
Tamo ih je svakodnevno dočekivala kombinacija fizičkog nasilja, psihološkog mučenja i krajnje nehumanih uslova. Njihova svakodnevica bila je lišena svega što čoveka čini živim – slobode, svetla, dostojanstva, sigurnosti.
Tokom tog zatočeništva, devojke su prolazile kroz:
-
Nepodnošljivu hladnoću i vlagu u zimskim mesecima
-
Glad, jer je Mokhov kontrolisao hranu i davao je po sopstvenoj volji
-
Psihološku izolaciju, jer su bile odsečene od svih informacija i komunikacije
-
Stalnu pretnju smrću, jer je otmičar bio nepouzdan, nasilan i nepredvidiv
Uprkos svemu, ono što ih je održalo bila je njihova međusobna podrška. U trenucima kada bi se jedna slomila, druga je postajala oslonac. Njihovo prijateljstvo, koje je već imalo duboku osnovu, u tim danima postalo je doslovno pitanje života ili smrti.
Kako su godine prolazile, Viktor Mokhov im je povremeno davao sitne privilegije. U jednoj fazi, uspevale su da dobiju televizor i video-plejer, što im je omogućilo barem delimičan uvid u svet izvan zatvora. Taj kontakt sa stvarnošću podsećao ih je da negde, van zidova tog podruma, još uvek postoji sloboda.
Dešavalo se da im povremeno dozvoli da izađu iz podruma, pod strogim nadzorom, i tada su oprezno planirale beg. Nisu znale kad će se ukazati prava prilika, ali su bile spremne.
Jednog dana, skupile su hrabrost i načinile ogroman korak – uspevale su da snime video poruku u kojoj su pružile informacije o sebi i lokaciji na kojoj se nalaze. Poruku su prokrijumčarile do policije, i to je bio početak kraja njihovog mučenja.
U aprilu 2004. godine, tačnije 26. aprila, nakon više od 1300 dana tamnovanja, policija je upala u Mokhovljev posed i pronašla ih. Njihovo oslobođenje bio je trenutak koji je šokirao celu naciju – dve devojke, gotovo potpuno zaboravljene, sada su bile dokaz da čak i iz najmračnije tame može doći svetlo.
Ipak, izlazak na slobodu nije značio kraj njihove borbe.
Elena, tada u osmom mesecu trudnoće, izgubila je dete koje je nosila – beba je rođena mrtva, što je verovatno bio direktan rezultat trauma, loših uslova i stalnog stresa tokom trudnoće. Taj događaj dodatno je produbio rane koje su već bile nepodnošljivo duboke.
Uprkos svemu, obe devojke su odlučile da ne ćute. Govoreći javno o svojoj patnji, razbijale su stigmu, slale poruku podrške svima koji su trpeli nasilje i bile su hrabre u borbi za pravdu.
Kazna za Mokhova, iako značajna – 17 godina zatvora i dodatne dve godine prisilnog rada – mnogima nije bila dovoljna. Pušten je 2021. godine, što je izazvalo opravdane reakcije javnosti i obnovljenu diskusiju o tome kako se sistem odnosi prema žrtvama nasilja, a kako prema zločincima.
Mokhov je, i nakon izlaska, ostao pod strogim nadzorom, ali njegove žrtve – Ekaterina i Elena – nastavile su da žive sa posledicama koje se ne brišu oslobađanjem ili suđenjem.
Ipak, one nisu želele da ih prošlost definiše. Odlučile su da:
-
Otvoreno pričaju o svom iskustvu kako bi pomogle drugim žrtvama da se ne osećaju same
-
Radom i terapijom izgrade nove živote uprkos ožiljcima
-
Budu glas u borbi protiv nasilja nad ženama
Njihova snaga nije u tome što su izdržale pakao, već u tome što su se vratile iz njega – dostojanstvene, sa voljom da žive i pomognu drugima. Njihova priča danas služi kao trajna opomena o zlu koje se može skrivati u najobičnijem susedu, i o sistemima koji ne reaguju na vreme.
Ali još više od toga, ova priča je simbol nade – pokazatelj da, i kad sve deluje izgubljeno, čovek može da pronađe u sebi snagu da preživi, da se izdigne, i da ponovo zavoli život.
Za svet, njih dve su preživele monstruozan zločin. Za one koji ih poznaju, one su oličenje borbe, svetlosti i snage koju ni tamnica ne može ugasiti.
