Danas pišemo o jednoj zanimljivoj priči koja krije jednu jezivu tajnu. O čemu se tačno radi možete da pročitate u nastavku današnjeg članka.
Bio je to običan oktobarski ponedeljak. Jutro je mirisalo na kišu, a lišće je šuštalo pod točkovima automobila. Ana je pripremala svog desetogodišnjeg sina Marka za školu. Međutim, ovog jutra, on je ponovo spustio pogled i tiho rekao: „Mama, mogu li danas pješke?“
To je bilo treće pitanje tog tipa u poslednje tri sedmice. Pre toga je obožavao autobus — uvijek je mahao vozaču i smeštao se u zadnji red sa prijateljima. Ali odjednom, nešto se promenilo. Marko je postao tih, nesiguran, često bi se budio noću i plakao u snu. Kada bi je pitala šta nije u redu, odgovarao je samo: „Ne mogu ti reći.“
Ana je osjećala da nešto nije u redu. Instinktivno je znala da nešto ozbiljno muči njenog sina, pa je odlučila da ga prati.
Te večeri, odlučila je da ga slijedi. Krenula je za njim autom, skrivajući se iza parkiranog kombija, kada je autobus stao na stanicu. Marko je stajao na trotoaru, nervozno stežući ranac. Kada su se vrata autobusa otvorila, Ana je ugledala vozača — starijeg čoveka sa hladnim pogledom i gustim obrvama. Marko je oklijevao, ali je ipak ušao u autobus. Ana je upalila auto i odlučno krenula za njim, odlučna da sazna šta se dešava.
Kada je autobus skrenuo s uobičajene rute i zaustavio se na napuštenom parkingu pored šume, Ana nije mogla da vjeruje onome što je videla. Marko je počeo da plače.
- Srce joj je bilo u grlu dok je gledala kroz prednje staklo automobila.
- Nije bilo djece, nije bilo buke — samo sablasna tišina okružena visokim drvećem.
Nakon nekoliko minuta, vrata autobusa su se otvorila. Marko je izašao, poguren, i krenuo prema zadnjem delu parkinga, dok je vozač ostao unutra, gledajući za njim. Ana nije oklijevala. Izašla je iz automobila i sakrila se iza stabla, čekajući da sazna više.
Kada je čula tiho jecanje, potrčala je naprijed. „Marko!“ viknula je, zabrinuta.
„Mama! Ne idi tamo!“ rekao je panično, oči crvene od suza.
Ali bilo je prekasno. Ana je već prišla autobusu i videla nešto što joj je oduzelo dah.
Unutra, na zadnjem sjedištu, sjedila su tri dječaka iz Markovog razreda. Na podu su bile razbacane knjige, papiri i komadi odjeće. Vozač je stajao ispred njih, držeći mobilni telefon i snimajući.
„Šta radite vi ovde?“ viknula je Ana, upadajući unutra.
Dječaci su se ukočili, a vozač je brzo sakrio telefon.
„Gospođo, ovo nije vaš posao,“ rekao je hladno.
„Ne, sad jeste!“ uzvratila je Ana, odlučna da sazna istinu. „Reci mi odmah šta se ovde dešava!“
Marko je prišao iza nje, držeći se za njen kaput. „Oni… oni me tjeraju da snimam kako maltretiraju drugu djecu,“ rekao je kroz suze. „Ako odbijem, kažu da će tebi nešto uraditi.“
Ana je stajala bez reči. Pogledala je vozača — lice mu je bilo hladno kao kamen.
„Ti si to znao?“ pitala je kroz stisnute zube.
On je samo slegao ramenima. „Djeca se šale. Nije to ništa strašno.“
Ana nije mogla da veruje onome što je čula. Istrgla mu je telefon iz ruke, i kada je otvorila galeriju, uočila je užasne snimke: desetine snimaka dece koja se tuku, plaču, kriju u zadnjim sjedištima autobusa, dok je vozač sve to snimao i slavio.
„Bože moj…“ promrmljala je, i okrenula se prema sinu. „Zato si se plašio.“
Marko je samo klimnuo glavom, sakrivši lice u njen dlan.
Ana je odmah pozvala policiju. Glas joj je bio drhtav, ali duboko je disala, odlučna da zaštiti svoje dijete. „Neću više da iko plače zbog straha,“ rekla je sebi dok su sirene već odzvanjale kroz ulicu.
Policija je došla ubrzo. Uhapsili su vozača i ispitali dječake koji su bili umešani. Ispostavilo se da je vozač godinama organizovao snimke i trgovao njima putem interneta, ucenjujući djecu. Zahvaljujući Ani, čitava mreža je razbijena.
Kasnije, inspektor je prišao Ani i rekao: „Znate li koliko ste djece spasili? Da ga niste pratili danas, možda bi sve ovo trajalo još godinama.“
Ana je samo pogledala sina, koji je sjedio pored nje i držao njenu maramu. „On je mene spasio,“ rekla je tiho. „Jer me naučio da slušam tišinu između njegovih riječi.“
Nekoliko dana kasnije, u školi je organizovan sastanak roditelja. Marko je sjedio pored nje, a svi su mu prilazili govoreći koliko su ponosni na njegovu hrabrost. Učiteljica je rekla: „Neki heroji nose uniforme. Drugi samo drže mamu za ruku i ćute — ali kad progovore, promijene sve.“
Te večeri, dok je Marko spavao, Ana je stajala na prozoru i gledala u noć. U njenom srcu više nije bilo straha, već zahvalnosti. Znala je da nikada neće dozvoliti da njeno dijete ponovo osjeti strah. Kad je ispratila Marka u školu, vidjela je kako se ponovo penje u autobus — novi vozač, nova djeca, novi početak.
„Vidiš li, mama?“ nasmijao se Marko. „Sad volim autobus opet.“
Ana mu je mahnula, osjećajući kako joj suze klize niz obraz, ali ovaj put – od olakšanja.
