Postoje životne priče koje u sebi nose toliku količinu složenosti, tuge, borbe i nade, da nadilaze svakodnevne narative. Jedna od takvih pripada Aleksandri Mihajlović, ženi čiji je životni put utemeljen u Bosni i Hercegovini, u zemlji u kojoj su različite veroispovesti i identiteti često činili linije razdvajanja. Njena priča ne počinje njenim rođenjem, već pre toga, u okolnostima koje su već tada bile naelektrisane tenzijom i nerazumevanjem.
Njena majka je bila pravoslavna hrišćanka, kći sveštenika, dok je otac pripadao islamskoj veri. U početku se činilo da će upravo ta razlika biti most razumevanja između dvoje ljudi. Međutim, ono što je u početku izgledalo kao ljubav iznad granica, vrlo brzo se pretvorilo u nepomirljiv jaz. Napetosti i neslaganja, potpomognuta porodičnim i društvenim pritiscima, razbila su njihov brak. Iako još nerođena, Aleksandra je već tada postala deo sukoba koji je proizašao iz te različitosti.
Po rođenju, Aleksandrin prvi dom nije bila porodična kuća puna topline i sigurnosti, već ustanova za nezbrinutu decu u Zvečanskoj. Taj hladni, institucionalni početak ostavlja trag na svakom biću. Ali, u njenom slučaju, postojala je jedna svetla tačka – njena majka. Bez obzira na sve prepreke, majčina odlučnost i borba da svojoj ćerki pruži ono najbolje ostavila je neizbrisiv trag. Taj odnos između njih dve bio je osnovno uporište Aleksandrinog detinjstva.
Kroz odrastanje, porodični raskol je i dalje bio prisutan. Sa očeve strane, nikada nije do kraja bila prihvaćena. Taj osećaj nepripadanja izazivao je kod nje duboku unutrašnju krizu identiteta. Nije pripadala ni jednoj strani u potpunosti. Ipak, njena majka ostaje konstantna figura u njenom životu – snažna, istrajna i emocionalno prisutna.
Kako je sazrevala, tako je i želja za upoznavanjem oca postajala jača. Sa samo 16 godina, Aleksandra odlučuje da uzme svoju sudbinu u svoje ruke i kreće put Sarajeva, nadajući se nečemu što bi moglo ličiti na pomirenje. Iako je u srcu nosila nadu, realnost ju je brzo ohladila. Umesto očekivane bliskosti, dočekala ju je hladna distanca. Susret koji je zamišljala celog života, pretvorio se u razočaranje. Ipak, nije se predavala. Više puta je pokušavala da uspostavi kontakt, ali svaki novi susret bio je još jedna potvrda udaljenosti koja ih deli.
Vremenom je saznala da je otac teško bolestan. Vođena poslednjim tračkom nade, napisala mu je pismo – dirljivo, iskreno, puno želje za oprostom i povezivanjem. Nažalost, život joj nije dao šansu da čuje odgovor. Otac je preminuo 2011. godine, ostavivši je sa neizgovorenim rečima, neostvarenim pitanjima i gorkom tišinom tamo gde je želela objašnjenje. Taj trenutak bio je prekretnica, ali ne i kraj.
Umesto da se povuče u bol, Aleksandra odlučuje da iz tuge stvori nešto smisleno. Pišući, počela je da otpušta ono što je godinama nosila u sebi. Njeno prvo književno delo, naslovljeno “Čaranje, čaranje, virenje”, nije bilo samo zbirka reči – bilo je to ispovedno ogledalo života, obučeno u fiktivne likove koji su nosili sličan teret.
U pisanju je pronašla:
Utočište – prostor gde bol može biti pretvoren u umetnost
Samospoznaju – kroz priče drugih, pronašla je svoj glas
Snagu – koja je nadjačala tugu i donela jasnoću
Njena karijera se nije zaustavila na jednoj knjizi. Aleksandra je postala plodna autorka, objavivši pet knjiga: romana, poezije i dela za decu. Uz sve to, posvetila se i nastavi, radeći kao profesorka srpskog jezika i književnosti, što joj je donelo dodatno ispunjenje.
Trenutno, ona predano radi na enciklopediji posvećenoj srednjovekovnim srpskim vladarima, spajajući svoje interesovanje za istoriju sa dubokom strašću prema jeziku i kulturi. Taj poduhvat ne govori samo o njenom obrazovanju, već o potrebi da poveže prošlost sa sadašnjošću, lično sa opštim, bol sa znanjem.
Njena životna priča nije samo lična drama – to je svedočanstvo jednog vremena, jedne podele i jedne unutrašnje borbe. Ali ono što je najvažnije – to je priča o prevazilaženju. U svetu koji često traži jasne identitete, Aleksandra je stvorila svoj sopstveni prostor postojanja, ne prihvatajući da je definiše samo poreklo, vera, ili krvna veza.
U srži njenog puta nalazi se nekoliko ključnih vrednosti:
Ljubav prema majci, koja je bila njena zvezda vodilja
Neodustajanje, čak i kad je sve delovalo izgubljeno
Potraga za istinom, ma koliko ona bila bolna
Snaga umetničkog izraza, kao alat za lečenje rana
Obrazovanje i rad, koji su je definisali profesionalno
Aleksandrin životni put je primer da čak i oni koji odrastu u okruženju sukoba, gubitaka i neslaganja, mogu izgraditi ispunjen i smislen život. Njena upornost, želja za pomirenjem i vera u snagu reči – ostaju večita inspiracija svima koji traže sebe u lavirintu prošlosti.
Iako nije imala oca kao stabilnu figuru, ona nije postala slomljena verzija te odsutnosti. Umesto toga, ona je preoblikovala prazninu u kreativni prostor, u kome su njene reči postale krov pod kojim su mnogi drugi pronašli utočište.
Danas, Aleksandrina priča nije samo priča o detinjstvu bez prihvatanja, niti o neuspelim pokušajima pomirenja s ocem. To je priča o:
Otpornosti
Ljubavi koja nije uzvraćena, ali je transformisana
Isceljenju kroz umetnost
Ženi koja je odbila da bude definisana traumom
U konačnici, ono što ostaje jeste duboko poštovanje prema ljudima koji uprkos svemu nastave da grade, da stvaraju, da opraštaju i da vole. Aleksandra Mihajlović je upravo takav primer – žena koju nije oblikovala prošlost, već način na koji se s njom suočila.
