U trenucima kada se život učini preteškim, mnogi ljudi – vođeni strahom, tugom, nesigurnošću ili gubitkom – tragaju za nečim što će im doneti utehu i sigurnost. To traženje se često ne odvija kroz molitvu, duhovni razgovor ili oslonac u veri, već kroz traženje spoljnih „zaštitnika“ u vidu amajlija, talismana i raznih simbola za koje se veruje da donose sreću ili čuvaju od zla. Ovaj put izbora često izgleda bezazleno, ali krije dublje duhovne posledice koje ne bi trebalo zanemariti.
Često se u domovima, kancelarijama, pa čak i automobilima mogu naći predmeti koji imaju specifičnu simboliku. Ljudi ih drže blizu sebe, poklanjaju ih drugima s namerom da izraze brigu ili želju za zaštitom. Međutim, sveštenici i poznavaoci pravoslavne vere ukazuju da ova praksa, iako može delovati kao čin ljubavi ili tradicije, zapravo može biti duhovno opasna i u suprotnosti sa temeljnim učenjima hrišćanstva.
Jedan od najčešće korišćenih takvih predmeta jeste Fatimino oko – prepoznatljiv plavi stakleni talisman, koji se najčešće donosi iz Turske ili drugih delova Bliskog istoka. Veruje se da štiti od uroka, negativne energije i loših ljudi. Iako njegova pojava može delovati egzotično i privlačno, koreni ovog simbola zapravo nisu povezani sa islamom u kojem se često koristi, već su mnogo dublji i potiču iz preislamskih, paganskih tradicija. Danas ga koriste i pravoslavni vernici, neretko ga postavljajući na ulazna vrata, u dečije sobe, pa čak i kao lični modni dodatak.
Nažalost, većina ljudi nije svesna dublje simbolike i porekla ovakvih predmeta. Umesto da predstavljaju zaštitu, oni mogu biti kanal za nevidljive duhovne uticaje. Prema rečima brojnih pravoslavnih sveštenika, korišćenje takvih predmeta nije samo duhovno besmisleno – ono može biti i opasno.
Postoji verovanje da ono što naizgled izgleda kao simbol zaštite zapravo može privući ono što pokušavamo da izbegnemo. Sveštenici objašnjavaju da se ne može služiti i Bogu i „drugim silama“. Kada se koristi predmet koji potiče iz paganske ili okultne tradicije, osoba nesvesno otvara vrata upravo onim silama od kojih želi da se zaštiti.
Pored Fatiminog oka, među mladima i u savremenom društvu veoma je popularan još jedan predmet – hvatač snova. Ovaj predmet potiče iz kulture američkih starosedelaca, a njegova simbolika u tim zajednicama imala je jasnu svrhu i značenje. Ipak, danas se najčešće koristi isključivo kao ukras, često okačen iznad kreveta ili na zidovima spavaćih soba.
Hvatač snova izrađen je od drvenog obruča sa ispletenom mrežom nalik paukovoj, uz dodatke poput perja i perlica. Njegov oblik, krug, simbolizuje ciklus života i večni tok nebeskih tela, poput Sunca i Meseca. Prema verovanjima iz kojih potiče, loši snovi ostaju zarobljeni u mreži tokom noći i nestaju kada ih dotakne prvo jutarnje svetlo, dok dobri snovi prolaze i spuštaju se niz perje do onoga ko spava.
Ova priča, iako na prvi pogled zvuči bezazleno i lepo, ipak je, prema pravoslavnoj perspektivi, suprotna učenju Biblije i duhovnoj istini. Pravoslavni sveštenici jasno ističu da nikakav predmet, bio on estetski lep ili tradicionalno simboličan, ne može pružiti zaštitu od zlih snova ili uticaja. Takva vera u predmete predstavlja idolopoklonstvo i udaljavanje od vere u Hrista, koji je jedini izvor prave zaštite.
Ruski sveštenik Aleksandar Jermolin, koji se često bavi analizom duhovnih devijacija savremenog čoveka, upozorava na stvarnu opasnost korišćenja ovakvih predmeta. On navodi da se ovakve stvari mogu koristiti čak i nesvesno, kao dekoracija ili modni detalj, ali time se, prema njegovim rečima, ipak otvara prostor za uticaj zlih duhovnih sila. Jermolin podvlači da su i hvatači snova, kao i drugi slični simboli, deo poganskih običaja, a ne neutralni predmeti.
Ono što posebno zabrinjava jeste to što se sve više ovih simbola nalazi u domovima i prostorima gde žive pravoslavni vernici, koji često nisu informisani o pravom poreklu i značenju ovih predmeta.
U kontekstu pravoslavnog učenja, bitno je razumeti sledeće:
-
Svi simboli i amajlije koji potiču iz nepravoslavnih religija ili paganskih običaja nisu u skladu sa hrišćanskom verom.
-
Korišćenje talismana može biti duhovno štetno, jer se time nesvesno narušava duhovna čistota vere i odnosa s Bogom.
-
Prava zaštita dolazi kroz molitvu, post, ispovest i iskreno pokajanje, a ne kroz simbole ili rituale van hrišćanske prakse.
Ljudi često nisu svesni da su ovakve prakse deo okultnog sistema, čak i kada nisu u potpunosti uvereni u njihovu moć. Već samim prihvatanjem tih predmeta u svoj dom, oni čine duhovni kompromis koji ih može udaljiti od vere i Božje zaštite.
Zanimljiv je primer koji navodi Jermolin – priča o hvataču snova potekla je iz legende o majci čije dete nije moglo da spava zbog loših snova. Savetovana od starice, isplela je ovaj talisman i dete je potom zaspalo. Ali, ovakve legende, bez obzira koliko bile emotivne ili drevne, nisu kompatibilne sa duhovnim učenjem pravoslavlja. Prema Bibliji, loši snovi mogu doći i kao posledica greha ili demonskog uticaja, a jedina istinska zaštita jeste vera u Hrista.
Važno je napomenuti i sledeće:
-
Paganski običaji, iako često predstavljeni kao kultura, tradicija ili lep detalj, mogu imati duboku duhovnu cenu.
-
Demonski uticaji, prema učenju Crkve, ne traže uvek eksplicitno odobrenje – dovoljna je i nesvesna otvorenost kroz pogrešne simbole.
-
Pravoslavni vernik ne može praktikovati istovremeno i veru i praznoverje – te dve staze su međusobno isključive.
Sveštenici upozoravaju da se ne treba zavaravati idejom da je amajlija samo ukras ili da se koristi „za svaki slučaj“. Ako veruješ u Boga, onda Mu veruj u potpunosti. Svaki predmet kojem pridajemo moć izvan Božje volje, pretvara se u duhovnu prepreku, a ne pomoć.
I konačno, ono što pravoslavna vera neprestano naglašava jeste da Bog sve što daje – daje besplatno i s ljubavlju. Za razliku od demonskih uticaja, koji uvek traže neku vrstu cene, i to onu najskuplju – dušu čoveka. Zato se treba sa punom pažnjom i odgovornošću odnositi prema predmetima koje unosimo u svoj dom i praktikama koje prihvatamo, čak i kada one deluju estetski prijatno ili emocionalno značajno.
Istinska zaštita ne dolazi iz predmeta, već iz ličnog odnosa sa Bogom, kroz molitvu, crkvene tajne i duhovni život. Samo na taj način se može sačuvati duhovni mir, sigurnost i istinska sreća – bez iluzije da neki predmet može zameniti Božju blagodat.
