U trenucima kada je Jovica izgubio svoju životnu saputnicu, svet oko njega se urušio. Iako se činilo da su zidovi stana ostali netaknuti, ono što je zaista nestalo bila je duša doma. Njen odlazak nije bio samo kraj jednog života – za Jovicu je to značilo kraj svakog smisla. Tišina koja se spustila nad njegov prostor bila je teža od bilo kog zvuka, probijala je sve pore svakodnevice, stvarajući osećaj potpune praznine. Danima je sedeo sam, dok su senke prolazile po zidovima, ne nalazeći više nikakav mir ni utehu u mestima koja su nekada bila ispunjena ljubavlju i toplinom.
Svaki novi dan bio je samo bleda kopija prethodnog – bez boja, bez zvukova, bez svrhe. Život se svedeo na minimum – ustajanje, posao, povratak. Iako mu je radno mesto davno prestalo biti zadovoljstvo, ono je sada postalo sidro koje ga je držalo iznad površine. Rad je bio jedini način da mu misli ne odlutaju u tamne prostore tuge. Bio je to poslednji bastion razuma pred nadiranjem bola.
Kako su dani prolazili, sve se više gubila veza sa stvarnošću. Ulice Beograda postale su njegova nova dnevna soba. Šetao je bez cilja, vođen samo uspomenama koje su iskrsavale na svakom koraku. Svaki ugao krio je senku prošlosti, svaki prolaznik bio je potencijalni svedok da on još postoji. Nadao se pogledu, osmehu, znaku prepoznavanja. Ali grad je bio brz, hladan, okrenut sebi. Jovica je bio samo još jedna figura u masi – nevidljiv, proziran, zaboravljen.
Njegov odnos sa decom bio je slomljen, isprva nevidljivo, a zatim otvoreno i bolno. Njihova retka javljanja bila su formalna, bezosećajna i puna očekivanja, ali bez i trunke saosećanja. Nije im zamjerao samo što se ne interesuju za njegov život, već i što su počeli da ga tretiraju kao da je prepreka. Umesto brižnosti, pokazivali su samo interes – materijalni, hladan i sebičan.
U jednoj od poslednjih poseta, ćerka mu je otvoreno rekla da je stan u kojem živi prevelik, da bi ga trebalo prodati i novac podeliti. Ton njenog glasa bio je tvrd kao kamen, a oči prazne. U njenim rečima nije bilo ni poštovanja ni razumevanja. Jovica je, iako duboko povređen, odbio. Nije se bunio, nije vikao – samo je rekao ne, tiho, ali odlučno. Njena reakcija bila je hladna kao prethodne rečenice. Okrenula se i otišla, izgovarajući rečenicu koja će mu slomiti dušu: „Na tvoju sahranu.“
Te reči nisu bile samo uvreda. One su bile konačni dokaz da je izgubio ne samo ženu, već i porodicu. Posle toga, pokušao je da dođe do sina. Uzalud. I sin je imao istu logiku – manje emocije, više računa. Pitao je zašto mu treba toliki prostor, najavio kupovinu novog auta, zatražio novac. Na rastanku, kad ga je Jovica pitao kada će ponovo doći, sin je bez mnogo razmišljanja rekao: „Kad budeš prodavao stan.“
Jovica je tada počeo da oseća nešto što više nije bila samo tuga – bila je to potpuna emotivna ispražnjenost. Kao da su mu svi sokovi života iscureli. Počeo je da uzima lekove za bolove bez razmišljanja, iz navike. Glava je postajala teška, telo umorno, a srce sve ranjivije. Njegovo postojanje se svelo na iščekivanje nečeg što nikada ne dolazi – pogleda, dodira, reči.
Jednog dana, dok je kupovao povrće na pijaci, ugledao je šuraka, muževljevog brata svoje pokojne žene. Srce mu je na trenutak zaigralo – možda je to znak da nije potpuno sam. Prišao je, srdačno, iskreno, pitajući ga zašto više ne svraća na rakijicu. Dobio je samo jedno odmahnuvanje i hladnu rečenicu: „Nemam ja vremena za vas dokone ljude.“ Tada je shvatio da više nema nikoga, ni u širem krugu. Čak ni oni koji su nekada delili zajednički sto, sada su ga gurali u stranu.
Jutro posle tog susreta bilo je hladnije nego obično. Vetar je nosio sivi pepeo prošlosti. Jovica je sedeo na klupi pod golim drvetom, gledajući u daljinu. U sebi je ponavljao: „Ja sam bivši čovek.“ Bio je to zaključak, rezime, epitaf njegovog života. Više nije postojalo mesto gde bi se osećao živim. Ljubav, prijateljstvo, prisnost – sve je nestalo. Ostala je samo ljuštura čoveka koji je nekada imao dom, porodicu, smisao.
U tom trenutku, sve mu se činilo besmislenim:
-
Deca, koja su nekada trčala ka njemu raširenih ruku, sada ga gledaju kao smetnju.
-
Prijatelji, koji su ranije dolazili na kafu i razgovore, sada ne nalaze vremena ni za poruku.
-
Rodbina, koja je nekada činila podršku, sada ga izbegava kao da nosi zarazu gubitka.
-
Stan, koji je nekada bio utočište, postao je prazna kutija sa sećanjima na zidovima.
Nekoliko ključnih trenutaka u njegovoj priči osvetljavaju dubinu njegove usamljenosti:
-
Gubitak supruge nije bio samo emocionalni udarac – to je bio početak kraja njegove pripadnosti svetu.
-
Odnos sa decom se pretvorio u razmenu zahteva i očekivanja, bez ljubavi.
-
Društvene veze su se raspale, kao da je njegova tuga zarazna i nepoželjna.
-
Svaki pokušaj kontakta bio je ignorisan ili zloupotrebljen.
U takvoj atmosferi, nije čudo što je počeo da gubi i lični identitet. Govorio je sebi: „Nisam više otac, nisam prijatelj, nisam brat. Ja sam bivši čovek.“ Te reči nisu samo izraz očaja – one su istina koju niko nije želeo da vidi. Bio je živ, ali zaboravljen. Postojao, ali ne i primećen. Bio je svedok vlastite nevidljivosti.
Tog poslednjeg jutra, vetar mu je šibao lice, ali ga nije osetio. Sedeo je ispod ogoljenog drveta, pokušavajući da zamisli drugi život – jedan u kojem ga neko čeka, neko voli, neko pita kako je. Ali kad je otvorio oči, ništa se nije promenilo. Dan je bio isti – sivi, hladni, prazni. Kao i svi pre njega. A u njegovim grudima, samo tišina.
Jovicina priča nije samo o starosti i gubitku. To je priča o ljudskom zaboravu, o tome kako lako zamenjujemo ljubav interesom, bliskost distancom, a brigu zaboravom. Njegova sudbina podseća koliko je tanka linija između toga da budemo voljeni i da budemo nevidljivi. A najteže je kad shvatimo da nismo više potrebni onima za koje smo nekada živeli.
