Sudbina male Pejsli Šultis, devojčice čiji je nestanak prijavljen 2019. godine, predstavlja jednu od najpotresnijih i najneobičnijih priča iz stvarnog života. Iako je njeno ime možda delovalo kao još jedna u nizu statistika nestale dece, ono što se ispostavilo više od dve i po godine kasnije otkrilo je priču koja sablažnjava i podstiče brojna pitanja o tome koliko su zapravo sigurni oni najranjiviji – naša deca.
Pejsli nije nestala u nekom zabačenom predelu, niti je bila žrtva klasičnog otmica od strane nepoznate osobe. Njeno “sklonište”, ili bolje rečeno zatvor, nalazio se u kući njenog dede, samo nekoliko sati vožnje od mesta odakle je formalno prijavljena kao nestala. Na površini, sve je delovalo kao tipičan slučaj gubitka deteta – pretrage, potraga, izveštaji, iskazi. Međutim, dublja istina bila je daleko jezivija.
Pejsli je tada imala svega četiri godine – dete koje tek uči da razlikuje san od jave, sigurnost od straha, istinu od laži. I upravo u tom najosetljivijem periodu života, ona biva uklonjena iz svog svakodnevnog okruženja i skrivana od sveta na način koji je nasilan, neprirodan i duboko traumatičan. Nije posredi bila samo fizička izolacija – već i potpuna emocionalna i društvena blokada.
Slučaj je od početka bio pun nelogičnosti. Policija je pokrenula istragu, i naizgled je sve išlo po proceduri – rodbina je navodno sarađivala, mediji su izveštavali, ali istovremeno, vrata kuće gde se dete nalazilo nikada nisu bila u potpunosti otvorena. Razlozi koje su nadležni navodili za nedostatak detaljnih pretresa kretali su se od “poštovanja privatnosti” do “nedostatka pravne osnove”. Zapravo, ti izgovori su omogućili da se istina godinama prikriva – bukvalno iza dasaka običnog stepeništa.
Istinu je konačno uspeo da razotkrije detektiv Erik Tajl, čija istrajnost, oštro oko i intuicija nisu dopustili da se sve završi na formalnosti. Tokom još jednog pretresa, primetio je da daske ispod stepeništa ne prijanjaju savršeno – što mu je bilo dovoljno da posumnja. Usmerivši svetlost baterijske lampe ka otvoru, spazio je nešto što podseća na pokrivač. Doneta je odluka da se stepenište otvori. I tada, u prostoru premalom za odraslog čoveka, ali idealnom za skrivanje deteta, pronađena je Pejsli.
Među jastucima, ćebadima i drugim rekvizitima koji su služili da prikriju postojanje skrivenog prostora, virila su mala stopala. Devojčica nije pokazivala emocije. Nije plakala, nije govorila – bila je samo tišina. Sa njom je bila njena majka, Kimberli Kuper, koja u tom trenutku nije imala zakonsko pravo da bude sa detetom.
Tokom proteklih godina, sud je već odlučio da se starateljstvo nad Pejsli poveri drugoj porodici, ali biološki roditelji nisu želeli da se pomire sa tom odlukom. Umesto legalne borbe, izabrali su manipulaciju i obmanu. Njihov plan uključivao je skrivanje deteta od celog sveta, i to ne privremeno, već u kontinuitetu. Devojčica je godinama bila lišena osnovnih ljudskih prava:
-
nije imala kontakt sa vršnjacima
-
nije pohađala školu niti imala obrazovanje
-
nije dobijala zdravstvenu negu
-
bila je odvojena od realnog sveta i dnevnog svetla
-
rasla je u stanju permanentnog straha i nesigurnosti
Takav način života ostavlja duboke posledice. Dete koje ne govori, ne igra se, ne komunicira – to nije samo tišina, to je vrisak bez zvuka. Stručnjaci kasnije ističu da je Pejsli najverovatnije bila naučena da ćuti, da se skriva, da se ne prepoznaje. Moguće je i da joj je rečeno da će biti kažnjena ako se obrati ikome.
U međuvremenu, kuća u kojoj je živela bila je uredno sređena. Jedna soba je čak bila stilizovana kao “dječja”, verovatno u pokušaju da se policiji pruži lažna slika da je porodica očekivala njen “mogući povratak”. Međutim, ta soba je bila paravan, dok se prava drama odvijala ispod stepenica – u mračnom, hladnom prostoru bez grejanja i ventilacije, improvizovanom tako da izdrži preglede, ali ne i pažljiv pogled.
Nakon njenog pronalaska, majka je odmah uhapšena, a otac i deda su takođe procesuirani. Međutim, pušteni su uz zabranu kontakta sa detetom. Pejsli je vraćena zakonitom staratelju, i konačno smeštena u stabilno, podržavajuće okruženje, zajedno sa svojom starijom sestrom – u ambijent u kojem se prvi put nakon godina oseća bezbedno.
Njeno fizičko zdravlje je u trenutku pronalaska bilo stabilno, ali su psiholozi odmah istakli da predstoji dug i kompleksan proces oporavka. Emocionalne rane nisu uvek vidljive, ali su najdublje. Kod dece, trauma ove vrste može da se manifestuje:
-
kroz anksioznost i strah
-
teškoće u govoru i izražavanju emocija
-
problem u socijalizaciji i poverenju u odrasle
-
smetnje u učenju i razvoju
Stručnjaci naglašavaju da će biti potrebne godine rada, pažnje i terapije kako bi Pejsli mogla da ponovo izgradi sliku o sebi, svetu oko sebe i sopstvenoj vrednosti. Verovatno nikada neće u potpunosti zaboraviti ono što se dogodilo, ali može naučiti kako da preživi s tim, kako da ponovo voli, i kako da veruje.
Ova priča, pored svoje tragedije, otvara i širu temu – pitanje sistemske odgovornosti. Kako je moguće da dete bude skriveno u jednoj kući, a da sistem to ne otkrije više od dve i po godine? Ko je zakazao? Gde su bile institucije koje treba da štite najranjivije? Kako je moguće da izgovori poput “zaštite privatnosti” nadjačaju hitnost uvida u realnu situaciju?
