U savremenom društvu u kojem je svaki trenutak zabeležen, podeljen i komentarisani na internetu, nije potrebno mnogo da neko postane tema dana. Ipak, s vremena na vreme pojavi se događaj koji, iako naizgled trivijalan, pokrene duboku društvenu raspravu. Tako je i u ovom slučaju – kada se na jednom festivalu pojavila mlada djevojka čija kombinacija odeće nije mogla proći nezapaženo.
Na sebi je imala mini suknju, dok je na glavi nosila burku, tradicionalni oblik pokrivanja prisutan u islamskom svetu. Upravo ta neobična kombinacija – zapadnjačka sloboda u donjem delu odevanja i religijska tradicija u gornjem – podelila je javnost, otvorila brojna pitanja i izazvala čitav spektar reakcija.
Na društvenim mrežama i forumima odmah su se pojavila dva suprotna pogleda:
-
Kritičari su ovaj čin doživeli kao kontradikciju, pa čak i provokaciju. Smatrali su da se takvim postupkom narušavaju vjerski običaji i kompromituju vrednosti koje pokrivalo glave simbolizuje.
-
Podržavaoci, s druge strane, interpretirali su ga kao akt lične slobode i hrabro izražavanje identiteta, koji se ne mora nužno uklapati u standardne kalupe.
Iako se čini kao jedan izolovan čin, pojava ove djevojke zapravo je pokrenula mnoga dublja pitanja: Šta zapravo znači nositi burku ili hidžab? Da li pokrivalo simbolizuje potčinjenost, ili se može posmatrati kao čin snage? Gde se nalazi granica između tradicije i ličnog izbora?
Za mnoge žene širom sveta, hidžab nije samo komad tkanine. On je:
-
izražaj vjerskog uvjerenja
-
znak skromnosti
-
simbol ličnog identiteta
-
način pripadanja zajednici i veri
U islamskoj tradiciji, pokrivanje glave ima višestruko značenje. Osim što štiti od neželjene pažnje, ono je i podsjetnik na duhovne vrednosti, okvir koji osnažuje ženu u njenoj veri. Onima koje ga nose, marama je često unutrašnji izbor, a ne puka obaveza.
Međutim, realnost je daleko složenija. U savremenom svetu, značenje hidžaba i burke nije jedinstveno. Njihova uloga i interpretacija varira u zavisnosti od geografskog, kulturnog i političkog konteksta. U nekim zajednicama, nošenje hidžaba je:
-
deo porodične tradicije
-
kulturni obrazac
-
društveno očekivanje
U drugim sredinama, žene ga biraju samoinicijativno, kao izraz lične vere i samostalnog stila. Upravo iz te složene dinamike nastao je koncept poznat kao “skromna moda” – pokret koji spaja religijsku skromnost sa savremenim modnim izričajem.
U ovom pokretu, religijska simbolika i estetika ne isključuju jedna drugu. Mnoge žene širom sveta danas kombinuju tradiciju i modernost, pokazujući da je moguće istovremeno biti moderna, religiozna i samosvesna. Modni dizajneri, influenceri, pa i umetnici, koriste hidžab i maramu kao inspiraciju, čime kreiraju prostore u kojima se identitet izražava slobodno, bez potrebe za objašnjavanjem ili izvinjavanjem.
Ali kao što pokazuje i slučaj devojke sa festivala – ne postoji jednoznačna interpretacija. U mnogim državama širom sveta situacija je paradoksalna:
-
U nekim islamskim zemljama, žene koje ne nose hidžab suočavaju se sa kritikom, društvenom osudom, pa čak i zakonskim posledicama.
-
U sekularnim ili zapadnim društvima, žene koje ga nose često trpe stigmatizaciju, predrasude i diskriminaciju.
Naizgled suprotni, ovi slučajevi imaju nešto zajedničko: nedostatak slobode izbora. Prava suština bilo koje duhovne prakse – pa i nošenja ili nenošenja pokrivala – može postojati samo onda kada je to autentična odluka žene, a ne produkt spoljašnjih pritisaka.
U zapadnim društvima, žene sa maramom često se suočavaju sa stereotipima. Smatraju ih pasivnim, potlačenim ili neslobodnim. Ipak, mnoge žene upravo svojim stilom, načinom komunikacije i životnim stavom, svakodnevno ruše te predrasude. Za njih, hidžab nije simbol ograničenja – već moći, dostojanstva i vere.
S druge strane, u nekim delovima sveta žene se i dalje bore za pravo da ne nose maramu. Tu se otkriva druga strana iste medalje – pitanje više nije u tome da li neko treba da nosi pokrivalo, već da li ima pravo da sam odlučuje o tome.
Ova tenzija, u kojoj se sukobljavaju:
-
pravo na pokrivanje
-
pravo na otkrivanje
… pokreće duboko pitanje o autonomiji žene. Emancipacija se ne može zasnivati ni na prinudi ni na zabrani. Ona dolazi iz slobode da se bira – bilo da je taj izbor burka, mini suknja, ili nešto treće.
U tom kontekstu, pojava djevojke koja istovremeno nosi elemente savremene mode i religijskog izraza možda nije konfuzna – već vrlo svesna i osmišljena. Ona može predstavljati upravo ono što mnoge mlade žene danas žele da poruče: identitet nije jednostran, i ne mora se uklapati u standardizovane kutije koje nameće društvo.
Možda je upravo ta kombinacija – mini suknje i burke – simbol vremena u kojem živimo. Vremena u kojem se granice brišu, u kojem je moguće biti i jedno i drugo, i u kojem je identitet kompleksan mozaik, a ne monolitna struktura.
Važno je razumeti da svaka žena ima svoju priču. Iza svakog pokrivala ili njegovog odsustva nalazi se jedinstveni narativ, često prožet emocijama, borbom, sećanjima, verom, i željom da se bude svoja. Umesto brzih osuda, možda bi društvo trebalo da zastane i sasluša. Da pokuša da razume šta se krije iza izbora, a ne da samo tumači ono što vidi površno.
Jer, bez poštovanja i slobode, ne može postojati istinska jednakost. A bez jednakosti, ni društvo ne može biti pravedno.
Ova priča, ma koliko bila medijski atraktivna, u svom korenu nosi mnogo dublje značenje. Ne radi se ovde samo o modi, niti o veri – već o pravu da se bude ono što jesi, u svetu koji često pokušava da ti kaže šta bi trebalo da budeš.
