Dana 8. marta 2020. godine, jedan običan gest ljubavi prerastao je u jezivo otkriće koje je zauvek promenilo život jednom čoveku. Anton Vasilek, muškarac iz Omska, tog dana nije mogao ni da nasluti koliko će tragična biti njegova poseta rodnom selu. Naoružan sa buketom cveća i tortom, krenuo je da iznenadi svoju majku Larisu povodom Dana žena. Ipak, umesto toplog zagrljaja i porodične atmosfere, zatekao je prazan stan, prekriven prašinom i tišinom koja je odjekivala zlokobno.
Komšije su ga dočekale pogledima punim sažaljenja. Rekli su mu ono što je delovalo nemoguće – da Larisu niko nije video više od šest meseci. Za Antona, koji je sve vreme primao poruke s njenog broja, to je bio nepojmljiv šok. Tokom tog perioda, bio je uveren da je njegova majka živa – komunicirali su redovno. Međutim, te poruke nisu dolazile od nje.
U stvari, iza te naizgled bezazlene komunikacije krila se mračna tajna. Larisa je već bila mrtva, a ubica je koristio njen telefon kako bi održao iluziju da je još uvek među živima. Dopisivao se sa njenim sinom, odgovarao na poruke, glumio majku – sve kako bi prikrio stravičan zločin koji se odigrao u njihovom domu.
Ali ova priča ne počinje 2020. godine. Njeni koreni sežu gotovo dvadeset godina unazad, do jednog drugog zločina koji je ostao zakopan, doslovno i metaforično.
Leto 2001. godine, selo Luzino. Tog dana, Tamara Guščina prijavila je nestanak supruga Fjodora. Ispričala je policiji da je otišao u grad da kupi građevinski materijal, ponevši sa sobom znatnu količinu novca. Međutim, nikada se nije vratio. Njihova deca, Jevgenij i Olga, potvrdila su njenu verziju događaja.
Policija je, nažalost, postupila površno. Nisu ispitali sve komšije, nisu pretražili okolinu – slučaj je vrlo brzo završen u fioci, označen kao još jedan nestanak bez traga. Tamara je živela sa tom neizvesnošću do kraja života, preminuvši 2014. godine, nikada ne saznavši šta se zapravo dogodilo s njenim mužem.
Nakon tog događaja, porodični život Jevgenija Guščina krenuo je nizbrdo. Kratko je studirao u Omsku, ali je uskoro izbačen s fakulteta. Utonuo je u alkoholizam, radio povremene poslove kao električar, ali se noći pretvarao u haotične scene nasilja i razuzdanosti. Njegovi ispadi postali su toliko učestali da su ga komšije izbegavale, a njegova sestra Olga živela je u stalnom strahu.
Nakon smrti majke, brat i sestra ostali su sami. Život u siromaštvu, izolovanosti i neizlečenim traumama iz prošlosti postao im je svakodnevnica. Upravo u tom trenutku u njihov život ulazi nova osoba – Larisa Vasilek.
U 2018. godini, Larisa, žena u pedesetim godinama, doseljava se u njihov stan i započinje vezu sa Jevgenijem, uprkos očiglednoj razlici u godinama. Iako su njihove ličnosti bile potpuno različite, ona je s njim delila prostor i život. Istovremeno, održavala je redovnu komunikaciju sa svojim sinom Antonon, koji je živeo u Omsku.
Međutim, kako je 2019. godina odmicala, Anton je primetio nešto čudno – poruke koje je dobijao od majke bile su sve hladnije, kraće i bez emocija. Kada bi pokušao da je pozove, uglavnom bi dobijao izgovore – “u pokretu sam”, “ne mogu sada da pričam”. Iako zabrinut, Anton nije imao konkretan razlog da sumnja na nešto zlokobno.
Istina je, međutim, bila mnogo mračnija nego što je mogao da zamisli. Tokom jedne večeri te jeseni, nakon obilnog konzumiranja alkohola, Larisa je uhvatila Jevgenija kako se dopisuje sa drugim ženama. Došlo je do žučne rasprave, koja je eskalirala u nasilje. U naletu besa, Jevgenij je zgrabio nož i usmrtio svoju partnerku.
To nije bio njegov prvi zločin. U trenutku panike, setio se onoga što se dogodilo 2001. godine, kada je kao devetnaestogodišnjak u porodičnoj svađi ubio svog oca čekićem. Telo su tada on i njegova majka zakopali u šumi, a zločin je ostao tajna.
Sada je pokušao da ponovi isti scenario.
Evo šta je uradio nakon ubistva:
-
Raskomadao telo Larise
-
Spakovao delove u torbe
-
Odneo ih u šumu i zakopao u iskopanu jamu
-
Spalio ostatke, kako bi uništio sve moguće dokaze
-
Uzeo njen telefon i preuzeo njen identitet
Nastavio je da se dopisuje s njenim kolegama i poznanicima, svima je javio da je dala otkaz i preselila se. Najstrašnije je bilo to što je i dalje slao poruke njenom sinu, odgovarajući na pitanja poput “Kada ćemo se videti, mama?” sa rečenicama koje su bile hladne, gotovo neljudske: “Dobro sam, ne brini, bavi se svojim poslom.”
Anton je sve više sumnjao, ali bez konkretnih dokaza, nije mogao ništa da učini. Tek kada je 8. marta došao u selo, shvatio je punu težinu situacije – stan je bio prazan, prašnjav, zamrznut u vremenu.
Ubrzo nakon njegove prijave, policija je privela Jevgenija Guščina. U početku je sve negirao, ali nakon neuspešnog prolaska na poligrafu, priznao je zločin. U detalje je opisao ubistvo Larise, pokazao mesto gde je zakopao telo, a zatim – šokirao i istražitelje – priznao i ubistvo oca iz 2001. godine.
Međutim, za to prvo ubistvo nije mogao biti kažnjen jer je u međuvremenu nastupila zastara. Zakon nije predvideo da se, nakon tolikog vremena, može voditi postupak, čak ni uz priznanje.
Za ubistvo Larise Vasilek, Jevgenij je osuđen na 10 godina zatvora, koje izdržava u koloniji strogog režima. Njegova sestra Olga, koja je godinama trpela njegovo nasilje i čuvala porodične tajne, završila je na psihijatrijskom lečenju. Anton, s druge strane, ostao je bez majke i sa dubokom psihičkom traumom, spoznajom da je pola godine komunicirao sa ubicom svoje majke, misleći da piše njoj.
