Danas ćemo pisati o ljubavi i žrtvi kroz koju je prošla jedna žena koja je njegovala svog bolesnog supruga godinama. Ova priča može biti inspiracija za mnoge da ništa ne može biti jače od prave ljubavi.
Priča o Mari pokazuje koliko je tanko tlo između uloge supruge i uloge negovatelja, i kako ljubav može biti i oslonac i teret. Kada se njen suprug razboleo, Mara je postepeno prestala da bude samo njegova žena – postala je njegov negovatelj, majka, osoba koja brine o svemu i donosi sve odluke. Njegova bolest pretvorila je njihov dom u bolnicu, a njihove dane u rutinu ispunjenu savetima i naredbama: „Namesti leđa, popij lek, pojedi sve što sam spremila.“
• U želji da ga zaštiti, nesvesno mu je oduzimala deo dostojanstva.
• Njihova veza, nekada partnerstvo, sada se svodila na borbu sa bolešću.
Na početku, trudili su se da sačuvaju privid normalnosti. Međutim, bolest je uzimala maha. On je postajao sve nepokretniji, a Mara sve opterećenija. Hranila ga je, kupala, presvlačila i pazila da ne dobije rane od ležanja. Prvi put kada ga je kupala, oboje su plakali – ona od bola i stida, on od osećaja da gubi sebe. Njegove tihe suze bile su dokaz koliko ga je bolelo to što postaje zavisan.
Vremenom je njihov odnos dobio novu dimenziju – bolnu, ali i duboko ljudsku. Njena ljubav pretvarala se u nesebičnu brigu, a njegova tišina u priznanje da je nemoćan.
• Mara je danonoćno bdela pored njega, okrećući ga i hraneći ga.
• Noću je, iscrpljena, odlazila u drugu sobu da zaplače, ne želeći da on vidi koliko je i ona slomljena.
Najveća bol za nju bila je kada je čula njegove reči: „Najteže mi je to što ne mogu da te zagrlim i da ti kažem koliko mi značiš. Izgleda kao da ti samo oduzimam život.“ Te reči su je pogodile više od svega, jer je shvatila da i on, zarobljen u svom telu, oseća koliko ona gubi sebe. Tada je odlučila da ga ne vidi samo kao bolesnika, već ponovo kao partnera. Počela je da ga podseća na uspomene, na pesme koje su voleli, na priče koje su ih nekada činile sretnima. Možda su se uloge promenile, ali ljubav nije nestala.
Psiholozi naglašavaju da porodice u ovakvim situacijama moraju pronaći balans – brinuti o bolesnom članu, ali i o sebi. Mara je to naučila tek kada je već bilo kasno. Odbijala je savete bližnjih, smatrajući da nema prava misliti na sebe dok njen muž ne može ni da se okrene u krevetu. Vremenom je primetila da gubi sebe – ogledalo joj je vraćalo umorno lice, kosa joj je bila neuredna, dani su prolazili bez sna i pravilne ishrane.
• Shvatila je da je prestala da bude supruga, prijateljica i žena – postala je samo negovatelj.
• Njegova bolest uzimala je i njega i nju.
Jednog jutra dogodilo se ono čega se najviše plašila. Tog dana njen muž je bio neobično raspoložen – zamolio je da ga obrije, tražio novine, čak i čokoladu. Mara nije mogla da sluti da su to njihovi poslednji trenuci zajedno. Kada se vratila, zatekla ga je nepomičnog, ali nasmejanog. Na novinama koje je držao ostale su njegove poslednje reči: „Hvala ti za sve. Nije trebalo da se žrtvuješ toliko. Kad se opet sretnemo, ja ću čuvati tebe.“
• Njegovo oproštajno pismo bilo je priznanje i uteha.
• Podsetilo ju je da je njena ljubav bila sve – i negovateljstvo, i podrška, i snaga.
Mara je tog dana izgubila muža, ali je dobila poslednju poruku koja joj je pokazala da njena žrtva nije bila uzaludna. On je znao koliko ga je volela, i koliko se odrekla sebe da bi ga sačuvala.
Ova ispovest je tihi podsetnik da ljubav nije uvek bajka. Često je to duga i teška borba, puna iskušenja i bola. Mara je pokazala da je moguće biti i negovatelj i supruga, ali da se ne sme zaboraviti da je i ona – čovek.
Na kraju, njen život ostaje opomena i lekcija: da ljubav u najtežim trenucima postaje najvidljivija, ali i da svaka žrtva ima svoju cenu. Jer biti tu za nekoga ne znači izgubiti sebe – a ako se to dogodi, onda je najveći zadatak pronaći put nazad.
