Kada smo napokon odlučili da konačno prionemo na renoviranje kupatila, to nije bila odluka donesena preko noći. Planiranje, odlaganje, premišljanje – sve je to trajalo mjesecima. Moj suprug je preuzeo kompletnu organizaciju – on je birao majstore, pregovarao o cenama, dogovarao rokove i vodio računa o tehničkim stvarima koje meni, iskreno, nisu bile ni bliske ni previše zanimljive. Ja sam se bavila estetskim delom: bojom pločica, izborom slavina, rasporedom elemenata. Ali sve što se ticalo direktnog dogovora s izvođačima – to je bilo njegovo.
Kako to obično biva kod nas, dogovaranje oko novca nije prošlo glatko. Svaka stavka se vagala, cifre su se usklađivale, često i nakon dugih razgovora u kojima se osećalo i nerazumevanje i tenzija. Ipak, na kraju su našli zajednički jezik, i radovi su zvanično otpočeli. Dvojica majstora su svakodnevno dolazili ujutru i ostajali po nekoliko sati. Moj suprug je, zbog posla, veći deo dana bio odsutan, dok sam ja ostajala kod kuće da sve nadgledam i pobrinem se da sve ide kako treba.
U početku mi to nije teško padalo. Trudila sam se da budem ljubazna i korektna – skuvala bih kafu, pitala treba li nešto, proveravala da li nešto fali i usput nadgledala napredak. Nisam ni pomišljala da bi takva svakodnevna interakcija mogla prerasti u bilo šta osim obične, profesionalne komunikacije.
Međutim, jedan dan stvari su krenule u potpuno neočekivanom pravcu. Tog jutra došao je samo jedan od dvojice majstora. Objasnio je da njegov kolega tog dana neće doći jer ima neke lične obaveze. Klimnula sam glavom i, po već ustaljenom običaju, otišla u kuhinju da pripremim kafu. To mi je postala rutina, čin ljubaznosti koji nikad nisam dovodila u pitanje.
Vratila sam se sa šoljom u ruci, kao i svaki prethodni dan, i sa uobičajenim osmehom pružila mu piće. Tada je, niotkuda, izgovorio rečenicu koja me u trenutku zbunila:
– Gazdarice, znate li da vas ovo kupatilo može koštati duplo manje?
U prvom trenutku nisam razumela šta pod tim misli. Pomislila sam da možda zna neki jeftiniji dobavljač materijala ili da je pronašao način kako da skratimo troškove. S prirodnom znatiželjom sam pitala:
– Kako to misliš?
Njegovo ponašanje u tom trenutku počelo je da poprima drugačiji ton. Pogledao me s nekom dozom samopouzdanja, oči su mu se zadržale na meni duže nego što bi trebalo. Na usnama mu se pojavio neiskren osmeh, a zatim je namignuo i rekao:
– Pa… znaš kako…
U tom momentu sve mi je postalo kristalno jasno. Njegove reči nisu imale nikakve veze s popustima, radovima ili bilo čim profesionalnim. Poruka je bila jasna, ali i uvredljiva. Nije bilo mesta za dvosmislene interpretacije – bila je to nedvosmislena aluzija, i to ona najneprikladnija.
Bez trenutka oklevanja, zategla sam izraz lica i pogledala ga hladno i odlučno. Glasom koji nije ostavljao mesta nesporazumu rekla sam:
– A znaš li ti da mi je muž policijski inspektor? Ako mu ispričam šta si mi upravo rekao, možda će ovo kupatilo stvarno ispasti besplatno, ali iz razloga koji ti neće prijati.
U tom trenutku kao da je proključao iznutra. Crvenilo mu je oblilo lice, pogled je skrenuo u pod, i bez reči se vratio svom poslu. Bez ikakvog daljeg komentara. Tih nekoliko sati koje je proveo tog dana u stanu prošli su u potpunoj tišini – nije me više ni pogledao, ni obratio se. U danima koji su sledili, ponašao se krajnje profesionalno, gotovo nevidljivo, kao da se trudi da što pre završi posao i nestane.
Zanimljivo je da se pri kraju radova desio još jedan obrt. Kada su konačno priveli posao kraju, obratio nam se s izjavom da ne moramo platiti punu cenu. Navodno, rad je bio manje obiman nego što je prvobitno mislio. Bilo je više nego očigledno da je pokušavao da se iskupi za neprimereni komentar i da ostavi makar malo bolji utisak. Međutim, moj muž je ostao dosledan – isplatio mu je tačno onoliko koliko je ranije dogovoreno. Ni više, ni manje.
Jer, kako smo kasnije razgovarali, ne želimo da koristimo tuđu grešku da bismo mi prošli jeftinije. To nije deo našeg sistema vrednosti. Ali ono što sam ja iz te situacije ponela kao životnu lekciju, jeste spoznaja da:
-
Popusti ne smeju dolaziti na račun dostojanstva
-
Profesionalne granice se moraju jasno postaviti
-
Ljubaznost nije poziv za nepristojnost
Od tada sam uvela nova pravila. Nikada više ne ostajem sama kada dolazi majstor. Bez obzira da li se radi o zameni sijalice, popravci slavine ili većim renovacijama, uvek se potrudim da u kući bude prisutan i moj muž ili barem neko od prijatelja ili rodbine. Nije stvar u strahu, već u tome da osoba koja vam ulazi u dom mora da zna gde su granice, a vi treba da ih jasno definišete.
Možda mnoge žene koje ovo čitaju imaju slična iskustva. Možda nisu rekle nikome jer misle da to „nije ništa strašno“, ili zato što ne žele da se izlažu neprijatnostima. Ali treba progovoriti. Jer, ako ne postavimo granice, drugi će ih stalno pomerati.
Evo nekoliko važnih uvida koje sam izvukla iz tog neprijatnog iskustva:
-
Poverenje treba zaslužiti, ne podrazumevati
-
Pristojnost ne znači da neko ima pravo da bude nepristojan zauzvrat
-
Nepristojni komentari nisu komplimenti
-
Ćutanje nije rešenje – reagovanje je zaštita
Na kraju, da, kupatilo je ispalo sjajno. Pločice su tačno onakve kakve sam zamislila, slavine blistaju, a sve funkcioniše besprekorno. Ali mnogo važnije od toga je ono što sam naučila – nijedna prostorija u kući nije vredna toga da se osećate ugroženo, neprijatno ili poniženo. Lični integritet se ne meri kvadratima ni cenom radova, već time koliko ste spremni da se zauzmete za sebe onda kad je to potrebno.
Od tada, moj pogled na svakodnevne interakcije se promenio. Nije poenta u sumnjičavosti, već u spremnosti da zaštitite svoje granice i pokažete da znate koliko vredite. Jer, dostojanstvo nema popust.
