Ljubičina priča nije ispunjena spektaklom, niti naslovima u novinama. Njena životna borba tiče se onih nevidljivih rana koje najjače bole, onih koje se ne vide spolja, ali u duši ostavljaju neizbrisive ožiljke. Iako je bila samo obična žena sa sela, u njenom svakodnevnom ćutanju, u koracima koje je pravila bosa po blatnjavim njivama, u toplini pogleda dok služi hleb drugima, krila se izuzetna unutrašnja snaga. Ljubica nije tražila mnogo – samo ono osnovno, ono najdublje ljudsko: poštovanje i mir.
Iako su godine prolazile, i iako se nikada nije žalila, njena tiha požrtvovanost ostavljala je tragove u svemu što je radila. Bila je jedna od onih žena koje nikada ne traže ništa za sebe, a sve daju drugima. Kada bi poslužila poslednji komad mesa, uvek bi ga odvojila za porodicu, nikada za sebe. Kada bi je zabolelo, stisnula bi zube, prekrstila ruke i šaptala sebi rečenicu koja joj je bila životni oslonac: “Proći će.”
Tišina je bila njeno oružje i štit. Dok su druge govorile, ona je ćutala. Dok su drugi tražili, ona je davala. Nosila je istu suknju godinama – išla u njoj i na posao i u crkvu, i na slavlje i na sahranu. Luksuz nije bio njena želja, niti težnja. Nakit, haljine, putovanja – sve je to za nju bilo nevažno. Sve što je htela bilo je da bude cenjena i voljena, da joj ljubav ne bude uzeta zdravo za gotovo.
U životu, Ljubica je podnosila sve:
-
glad,
-
nepravdu,
-
besane noći,
-
ćutanje umesto odgovora,
-
godine koje su prošle bez zahvalnosti.
Ali ono što nijedna žena, pa ni Ljubica, nije mogla podneti bilo je slomljeno srce. Srce koje je dala nekom u koga je verovala, u ruke koje su joj bile utočište, a na kraju izvor izdaje.
Kada je njen muž Rade doživeo moždani udar, Ljubica je bez reči preuzela brigu o njemu. Nije bežala. Nije razmišljala o tome šta bi bilo lakše, jednostavnije, pravednije. Samo je ostala. U toj odluci da ostane, krila se njena istinska veličina. Postala mu je sve: i negovateljica i psihološka podrška, i supruga i duhovna snaga. Hranila ga, presvlačila, brisala suze kad bi zaplakao kao dete. I sve to, iz dana u dan, bez ijedne žalbe, bez ijednog pogleda koji traži priznanje.
Ono što je činila, radila je iz duboke vere – i u sebe, i u brak, i u ljubav. Za nju, obećanje dato pred Bogom nije bila samo rečenica već zavet. I držala se tog zaveta, kao što se drži zadnje nade kad sve drugo nestane.
Ali, život često ume da postavi izazov baš onda kad misliš da si sve izdržao. Jednog dana, pojavila se žena iz apoteke. Donela je lekove i uz jedno obično pitanje – „Vi ste Ljubica?“ – otvorila vrata prošlosti koje Ljubica nikada nije ni slutila da postoje. U njenom pogledu, u načinu na koji je izgovorila rečenicu o tome kako je poznavala Rada „nekada“, krila se tiha istina koja peče više nego reči.
Ljubica je počela da sumnja. Njeno srce, iako već naviklo na težinu, počelo je da lupa jače. Po selu su kružile priče – ljudi su šaputali o tome kako je Rade imao neku ženu u Jagodini, kako je godinama bio u paralelnoj vezi, dok je Ljubica čuvala dom, radila dve smene, štedela na hrani i sebi uskraćivala osnovno kako bi njemu kupila lekove.
U pokušaju da sazna istinu, obratila se čoveku koga je godinama poštovala – Radetovom bivšem kolegi. Njegovo priznanje nije donelo olakšanje, već potvrdu izdaje. Rekao je tiho, ali jasno:
“Imao je, Ljubice. Jeste. I nije krio. Hteo je da ode od vas, ali nikada nije imao razlog. Samo je govorio: ‘Kako da ostavim ženu koja mi je sve dala, a nikad ništa nije tražila nazad?’”
To je bio trenutak kad se u njoj nešto prelomilo. Nije to bila bol zbog fizičke prevare, niti zbog postojanja druge žene. Bolela ju je nepravda. Što je uložila ceo život, što je bila kamen temeljac kuće, stub koji nije pukao ni pod najvećim pritiscima – a zauzvrat dobila laž.
Ipak, ni tada nije dozvolila sebi da bude poput njega. Mogla je otići. Imala bi pravo. Svi bi joj rekli da bi trebalo. Ali nije. Jer nije ona ono što je on bio. Nije izdaja njena mera. Nije osveta njen put.
Danas, Ljubica ga gleda kako nepokretan leži u krevetu. Nema nikoga osim nje. Nema nikoga da ga pomeri, nahrani, obuče. I uprkos svemu, ona ostaje. Ostaje jer je drugačija. Jer nije naučila da mrzi. Jer veruje da ono što čovek daje, ne daje zbog drugoga, već zbog sebe. Jer ako odustane od dobrote, šta joj ostaje?
U njenoj tišini nalazi se ono što mnogi ne razumeju. Njen život nije glasno vrištao, ali je u svakom njenom pokretu odzvanjala snaga. Iako nije tražila svetla reflektora, niti ikakvu zahvalnost, njena priča je važna. Jer je priča o nevidljivim heroinama svakodnevice, o ženama koje žive svoje dane u tišini, ali nose svet na svojim plećima.
Ljubica nije legendarna po velikim rečima, već po neizrecivoj hrabrosti da bude dobra čak i onda kad je sve u njoj moglo reći da ne treba. I zato, njena priča odzvanja snažnije od mnogih – tiha, ali nezaboravna.
