I decenijama nakon smrti Josipa Broza Tita, javnost ne prestaje da se pita šta se zapravo dogodilo s njegovim posmrtnim ostacima. Iako je zvanično sahranjen u Kući cveća u Beogradu, gde hiljade ljudi svake godine i dalje dolaze da mu odaju poštu, brojni glasovi i sumnje ne jenjavaju. Šta se desilo iza kulisa tog istorijskog trenutka, i da li je u kovčegu zaista bilo njegovo telo, pitanja su koja i dalje ostaju bez definitivnog odgovora.
Kada je Tito preminuo 4. maja 1980. godine u popodnevnim časovima, celokupna jugoslovenska javnost je bila u šoku. Njegova smrt usled moždanog udara i kasnije kome zatvorila je jedno poglavlje istorije koje je trajalo decenijama. Četiri dana kasnije, održana je svečana i medijski praćena sahrana, kojoj su prisustvovali mnogi lideri iz celog sveta. Ta ceremonija nije bila samo oproštaj od jednog državnika, već i politički događaj bez presedana za to vreme.
Ipak, bez obzira na sav protokol, teško je bilo ignorisati senku sumnje koja se nadvila nad celu priču. Ubrzo su počele da kolaju priče da telo Josipa Broza zapravo nije bilo u kovčegu koji je javno izložen i potom spušten u grobnicu.
Jedna od najzapaženijih tvrdnji došla je od Obrena Đorđevića, čoveka koji je jedno vreme bio na čelu Službe državne bezbednosti Srbije. On je kasnije izjavio da u kovčegu koji su građani mogli da vide tokom oproštajne ceremonije nije bilo tela, već pijeska, postavljenog samo da obezbedi težinu. Po njegovim rečima, postojala je originalna namera da se Tito balzamira, slično kao Lenjin, i da njegovo telo bude sačuvano u mauzoleju.
Međutim, ta ideja je navodno ubrzo napuštena. Razlog je bio tehničke i biološke prirode – zbog supstanci koje su ubrizgane Titu krajem života, telo je počelo da se brzo raspada, a uz to se širio i neprijatan miris. Balzamiranje, koje zahteva određene fiziološke uslove i stabilnost tela, postalo je nemoguće.
U tom svetlu, svečana sahrana u Beogradu počela je da deluje više kao simbolična predstava, a ne pravi oproštaj. Glasine o praznom kovčegu dodatno su pojačane činjenicom da je isti bio potpuno zatvoren, pokriven jugoslovenskom zastavom i ukrašen crvenom petokrakom, ali da se nije prikazivalo telo ni u jednom trenutku.
Mnogi posetioci Kuće cveća i danas primećuju jedan detalj koji im se čini neobičnim – nedostatak prepoznatljivih komunističkih obeležja na nadgrobnoj ploči. Tamo gde bi se očekivali simboli koji su obeležili čitavu njegovu vladavinu, stoje samo ime i datumi rođenja i smrti. Ova suptilna praznina dodatno je podgrejala teorije da iza zvanične priče postoji skrivena istina.
Tokom obdukcije, koja je trajala oko šest sati, lekarski tim je naišao na niz problema. Jedan od članova tima, dr Lalević, kasnije je ispričao da su, nakon završetka tog procesa, morali odmah da se presele na Brdo kod Kranja, gde su se odmarali i pripremali za dalji protokol. Prema svedočenju, telo je tada privremeno stavljeno u metalni kontejner, a potom u masivan hrastov kovčeg. Ali ključni deo cele priče – gde je na kraju stvarno sahranjen Tito – ostaje nejasan i bez konačne potvrde.
Uprkos tome što je bio lider jedne od najspecifičnijih socijalističkih zemalja Evrope, Tito je tokom života imao složen odnos sa političkim strukturama. Njegov unuk, Joška Broz, često je javno komentarisao teme vezane za dedu, pokušavajući da raskrinka brojne mitove. U jednom intervjuu, Joška je istakao da Tito duboko žali što nije iskoristio veto prilikom donošenja Ustava iz 1974. godine. Navodno je deset dana razmišljao da li da potpiše taj dokument, svestan da bi time mogao narušiti jedinstvo države i dati vetar u leđa nacionalizmima koji su kasnije doveli do raspada Jugoslavije.
Tadašnji politički akteri takođe su igrali ključne uloge. Jedan od njih bio je Stevan Krajačić, čovek koji se smatra mozakom iza smene Aleksandra Rankovića, dugogodišnjeg Titovog bliskog saradnika. Prema nekim izvorima, Krajačić je koristio prisluškivanje i manipulaciju informacijama da bi eliminisao konkurenciju i osigurao političku dominaciju. Ipak, Ranković, uprkos svemu, nikada javno nije govorio loše o Titu, što se često tumačilo njihovim porodičnim vezama.
Ni Jovanka Broz, Titova supruga, nije ostala pošteđena političkih manipulacija. Joška Broz tvrdi da njegova baka nije bila pohlepna za vlašću, već duboko zabrinuta žena koja je želela da zaštiti muža. U pokušaju da ojača njegovu sigurnost, Jovanka je navodno sarađivala s vojnim strukturama i uspostavljala paralelne kanale kontrole, ali su njene intencije pogrešno protumačene. Ljudi poput Stane Dolanca i Nikole Ljubičića iskoristili su tu situaciju da je marginalizuju i udalje iz sfere moći.
Kroz sedamdesete godine, Tito je održavao brojne kontakte sa poznatim ličnostima iz sveta, uključujući i holivudske zvezde koje su dolazile u Jugoslaviju radi snimanja filmova. Ovi susreti nisu služili samo za protokolarne svrhe, već su učvršćivali njegov imidž međunarodno relevantnog lidera, nepristrasnog u Hladnom ratu, koji je predvodio nesvrstani pokret s posebnom političkom filozofijom.
Uprkos brojnim dokumentima, svedočenjima i analizama koje su se pojavile tokom godina, pitanje o pravoj lokaciji njegovog groba i dalje ostaje bez odgovora. Mnogi veruju da istina možda nikada neće isplivati na površinu. Međutim, ono što je neupitno jeste da je mit o Titu i dalje snažan i živ – prisutan u sećanjima, istorijskim analizama, pa i u svakodnevnim razgovorima.
Neke od najvažnijih dilema koje se i dalje postavljaju uključuju:
-
Da li je Tito zaista sahranjen u Kući cveća?
-
Šta se nalazilo u kovčegu izloženom javnosti?
-
Zašto nisu prisutni jasni komunistički simboli na grobu?
-
Ko je sve bio uključen u potencijalnu manipulaciju njegovim ostacima?
-
Da li su državne službe sakrile pravu istinu zbog političkih razloga?
