Duboko u srcu jedne žene, danas odrasle, nekada male devojčice iz Klivlenda, godinama je postojala tišina koja je parala njenu unutrašnjost, nevidljiva drugima, ali bolno stvarna za nju. Taj muk nije bio slučajan – bio je rezultat ranog i bolnog iskustva koje nije znala kako da obradi dok je bila dete. Život joj je doneo situaciju koju nije tražila, niti zaslužila – razvod roditelja.
Razvod sam po sebi nikada nije jednostavan. Ali ono što je njoj najteže padalo nije bila sama činjenica da se njeni roditelji više neće voleti, već to što je njihov međusobni sukob potpuno zasenio nju kao dete. Usred njihovih nesuglasica, prepirki i podela, njeno postojanje je postalo nevidljivo. Dok su delili stan, automobile, nakit i dane u nedelji, niko nije obratio pažnju na ono što se lomilo iznutra – njeno detinjstvo.
Godinama nije imala snage da govori o tome. Nosila je sve u sebi, pokušavajući da sakrije rane koje su vremenom postajale sve dublje. Tek kada je odrasla, skupila je dovoljno hrabrosti da napiše pismo – poruku roditeljima koju nikada nije izgovorila naglas kao dete. To pismo nije bilo osveta. Nije čak bilo ni optužba. Bilo je to emotivno razotkrivanje jednog deteta koje je predugo ćutalo.
U tom pismu, koje je sadržavalo svu nakupljenu tugu, razočaranje, ali i ljubav, opisala je šta je značilo odrastati između dve osobe koje su bile previše zauzete svojim konfliktima da bi primetile patnju bića koje su zajedno stvorile.
U pismu koje počinje rečima: “Dragi mama i tata…”, ona više nije bila ona tiha senka iz sudnice, ni dete koje pokušava da balansira između dvoje ljudi, želeći da ih ne povredi. Danas je žena, svesna i hrabra, koja je odlučila da izgovori ono što je previše dugo držala u sebi.
U njenim rečima krije se poruka koju mnogi roditelji, zaslepljeni sopstvenim emocijama, ne uspevaju da čuju:
-
Dete nije svedok koji bira strane.
-
Dete nije predmet podele.
-
Dete oseća i pamti, čak i kada ne zna da to izrazi.
Kroz slike koje evocira – napeta lica u sudnici, advokate koji nešto šapuću roditeljima, crte koje razdvajaju teritorije – jasno se vidi da je devojčica u tom trenutku bila više nalik predmetu pregovora nego biću koje traži razumevanje. Njena prisutnost nije bila priznata kao emotivna celina. Bila je poput senke, prisutna, ali zanemarena.
Svakodnevica u kojoj se nalazila pretvarala se u mehaničko seljenje od jednog roditelja do drugog, kao da je paket koji se premešta. Dani su se brojali u raspodeli: tri kod majke, četiri kod oca. Vikendi su nosili miris neizvesnosti, dok su praznici više ličili na diplomatske sastanke nego na porodična okupljanja.
Devojčica iz tog pisma nije samo proživljavala razvod – ona ga je upijala u svaki deo svog bića. Njena osećanja nisu bila tema razgovora. Niko nije pitao gde se sklonila tuga iz njenih očiju, gde su nestale one tihe suze koje su kapale u jastuk, dok je pokušavala da odgovori sebi na pitanje koje deca često pogrešno postavljaju: “Da li sam ja kriva?”
Njeno iskustvo se može opisati kao:
-
Emotivna izolacija – Iako fizički prisutna, njene potrebe su bile ignorisane.
-
Podeljena lojalnost – Ne želja, već potreba da voli oba roditelja podjednako, a da ne povredi nijednog.
-
Neizgovoreni strahovi – Tiha bojazan da će nešto reći pogrešno, da će pogoršati situaciju.
“Vikendi su postali koferi koje sam vukla sa sobom.” – tom rečenicom oslikava bolnu svakodnevicu koja je postala rutina. U njenim rođendanima više nije bilo detinje radosti, već kalkulacija i pitanja poput: “Kod koga ćeš slaviti?” – kao da je slavlje postalo još jedna bitka za prevlast između dvoje odraslih.
Ipak, ona u svom pismu ne upire prst, ne traži krivce. Kaže da ih i dalje voli. Kaže da razume da su i oni tada bili izgubljeni. Ali i dodaje nešto veoma važno – da dete vidi sve. Da dete ne zaboravlja. Da, iako malo, u njemu žive trajni utisci, strahovi i zaključci koji ga oblikuju zauvek.
Ona im priznaje da su joj pokazali, svako na svoj način, kako da voli. Iako to nisu činili savršeno, i iako je pretrpela mnogo tuge, uspela je da nauči lekciju o ljubavi koja ne mora da bira strane. Njena poruka je jasna – dete se ne deli. Roditeljska ljubav ne može se isparcelisati sudskim papirom.
Jedna od najdirljivijih poruka koju šalje jeste:
“Možda sam tada bila premala da vam kažem sve ovo, ali danas sam dovoljno odrasla da napišem: još uvek sam ista ona devojčica koja je želela da joj ne rasparčate svet.”
