Gubitak bračnog partnera je težak udarac od kojeg se većina nikada i ne oporavi.Bš o toj temi Vam pišemo danas,a u nastavku Vam slijedi tužna priča jednog čoveka koji je izgubio svoju družicu nakon 40 godina braka.
- Priča jednog čoveka o gubitku voljene osobe i načinu na koji je uspeo da svoju tugu preokrene u radost može poslužiti kao inspiracija mnogima. Nakon smrti supruge s kojom je proveo četiri decenije, osećao je prazninu koju reči teško mogu da opišu. Tuga je bila snažna, ali ono što ga je najviše pogodilo bila je sveprisutna tišina i podsetnici na nju – svaki predmet u kući, obična kupovina, omiljena pesma, čak i stari kauč. Sve ga je neprekidno podsećalo na gubitak.
Ipak, najteži trenutak nije došao u samoći, već kada je, šetajući ulicom, ugledao stariji par kako se drži za ruke. Umesto nežnosti i setne tuge, u njemu se probudio bes. Bio je ogorčen i ljubomoran, zavidan na ljubav koju je neko drugi imao dok je njegova bila nepovratno izgubljena. Nije mogao da se izbori sa činjenicom da će neko drugi uživati u starosti uz voljenu osobu, dok je on ostao sam.
- Tada je shvatio da mrzi sve što podseća na sreću koju je nekada imao. Taj bes ga je preplavio i učinio da se oseća izgubljeno, zbunjeno, ali i posramljeno. Počeo je da razmišlja o svojoj deci, koja su ga do tada viđala kao staloženog i optimističnog čoveka. Nije želeo da oni pate zbog njegovih emocija. I tu se desio prelomni trenutak.
Setio se tehnike koju je godinama primenjivao da bi svojoj deci pomogao da prevaziđu teške situacije – promena perspektive. Počeo je da razmišlja: ako je savetovao druge da preusmere misli i emocije ka pozitivnom, zašto to ne bi pokušao i sam? Nije verovao da će uspeti, ali je znao da mora nešto da menja, jer ovakav život više nije imao smisla.
- Prvi korak bio je odlazak u manastir. Iskreno je razgovarao sa sveštenikom, otvoreno govoreći o svom strahu od samoće, smrti, bespomoćnosti. Sveštenik mu je tada rekao rečenicu koja mu je promenila tok razmišljanja: „Ti ne živiš u sadašnjosti. Strah te vodi ka budućnosti koje se plašiš, dok prošlost uzimaš zdravo za gotovo. Potrebna ti je zahvalnost – što si imao život pun ljubavi, što si imao nekoga ko te voleo.“
Taj razgovor bio je prekretnica. Počeo je svakog jutra i večeri da zahvaljuje na danu koji je dobio i na ljubavi koju je imao. Vremenom, suze tuge zamenile su suze zahvalnosti.
- Nekoliko dana kasnije, dok je šetao, ponovo je ugledao stariji par kako se nežno drži za ruke. Ovog puta, njegova reakcija bila je osmeh. Prišao im je i rekao koliko mu je lepo videti ljubav među starijima. Taj trenutak promenio je njegovu svakodnevicu. Od tada je aktivno tražio ljude koji zrače ljubavlju, prilazio im, razgovarao, delio iskrene reči podrške i divljenja.
Svaki put, reakcije su bile neverovatne – od zahvalnih pogleda i osmeha, do zagrljaja i suza. Više nije bio čovek ispunjen gorčinom, već neko ko prepoznaje lepotu života i širi je dalje.
- I tako, iz tuge i gubitka, rodila se nova snaga – da se radost deli, da se ljubav poštuje i da svaki susret, ma koliko kratak bio, može biti ispunjen toplinom. Umesto da tuguje za onim što je izgubljeno, ovaj čovek je naučio da ceni ono što je imao i da traži lepotu u svetu oko sebe. U toj potrazi pronašao je novu svrhu – da bude svedok ljubavi i njen tihi prenosilac.
