Priča o nestanku jedanaestogodišnjeg dečaka iz portugalskog grada Lousada, iako se dogodila krajem devedesetih godina, i dalje duboko potresa kako portugalsku javnost, tako i sve one koji se susretnu s njenim detaljima. Ovaj slučaj nije samo misterija, već i primer nedelotvornosti institucija, lošeg rada policije i boli koju porodica nikada nije uspela da zaleči. Dečakov nestanak, praćen godinama potrage, nagađanjima, pa čak i identifikacijom na uznemirujućim snimcima, ostaje do danas nerazrešen.
Početak ove tragedije bio je naizgled običan dan. Bio je mart 1998. godine, a dečak po imenu Rui Pedro Teixeira Mendonça, tog dana je, kao i obično, seo na svoj bicikl nakon ručka. Njegov dom nalazio se u malom gradu Lousada, a majka mu je radila u kancelariji koja je bila neposredno preko puta njihove kuće. Dečak je svratio do nje, tražeći dozvolu da ide negde sa jednim poznanikom, tada 21-godišnjim kamiondžijom po imenu Afonso Dijas.
Međutim, njegova majka je tu molbu odlučno odbila. Rekla mu je da se igra iza kancelarije, na prostoru poznatom kao trkačka staza za konje, mestu gde su se deca često igrala. Ipak, dečaka kasnije tog dana niko više nije video.
Oko 17 časova, privatni učitelj, koji je redovno dolazio da drži časove Rui Pedru, pozvao je njegove roditelje. Bio je zabrinut, jer se dečak nije pojavio, što mu nikada ranije nije bilo svojstveno. Tog trenutka, roditeljima je postalo jasno da nešto ozbiljno nije u redu.
Uskoro je pokrenuta lokalna potraga. Ubrzo nakon početka potrage, dečakov bicikl je pronađen u žbunju, skriven u blizini trkališta. Ovaj nalaz je produbio sumnju da se nije radilo o pukoj nestašnoj dečjoj avanturi, već o nečemu mnogo ozbiljnijem.
Pošto je Rui Pedro ranije tog dana pominjao Afonsa Dijasa, sumnja se odmah usmerila ka njemu. Afonso je, međutim, tvrdio da dečaka toga dana nije ni video. Ipak, nekoliko svedoka iznelo je drugačiju priču. Tvrdili su da su ga videli kako razgovara s Rui Pedrom u crnom automobilu Fiat Uno, za koji se kasnije ispostavilo da ga je pozajmio od brata. Iako je Afonso rekao da tog dana ide kod lekara, istraga je utvrdila da je zapravo besciljno vozio gradom, što je dodatno podgrejalo sumnje.
Tokom ispitivanja, kada ga je Rui Pedrov deda suočio s pitanjem gde mu je unuk, Afonso je reagovao neobično – zaplakao je i rekao da ne zna, ali da “verovatno treba zatvoriti granice, jer je dete možda već izvan zemlje”. To je bio prvi ozbiljan pokazatelj da se radi o mogućoj otmici.
Situacija je dodatno zakomplikovana kada je jedan od Rui Pedrovih rođaka ispričao da ih je Afonso, tog dana, pozvao da posete mesto poznato kao Kinta da Kostilja, gde se nalaze prostitutke. Iako sam nije otišao, rođak je rekao da je Rui Pedro pristao da pođe.
Uprkos svim ovim znakovima i zabrinjavajućim informacijama, portugalska policija nije proglasila slučaj otmicom. Klasifikovali su ga kao “običan nestanak”, što je duboko razočaralo porodicu. Poruke i pozivi koje su primali – uključujući jedan zastrašujući u kojem je dete kroz suze dozivalo majku pre nego što je veza prekinuta – ostali su bez odgovora policije. Nijedan trag tada nije ozbiljno istražen.
U narednim nedeljama, pristizale su informacije koje su se činile relevantnima, ali su sve ignorisane ili odbačene. Među njima i izveštaj novinara koji je u pariskom Diznilendu snimio dečaka koji je izgledao identično kao Rui Pedro. Međutim, čak ni ta fotografija nije ozbiljno razmotrena od strane portugalskih vlasti.
Prekretnica se dogodila 2001. godine, kada je britanska policija razbila pedofilski lanac poznat kao „Wonderland Club“. Među hiljadama uznemirujućih snimaka, otkrivene su i fotografije koje su prikazivale Rui Pedra. Potvrdu su dali:
-
Interpol,
-
britanska policija,
-
i porodični lekar dečaka.
Ipak, i pored ovog dramatičnog otkrića, portugalske vlasti odbile su da priznaju ove dokaze kao validne. Ovaj čin izazvao je bes i frustraciju širom zemlje.
Tek 2006. godine dolazi do formiranja novog istražnog tima. Pregledani su svi prethodni tragovi, svedočenja i materijali. Na osnovu toga, istražitelji su zaključili da je Afonso Dijas bio poslednja osoba koja je videla Rui Pedra živog i da snosi direktnu odgovornost za njegov nestanak.
Na suđenju održanom 2011. godine, izneseni su novi i ozbiljni dokazi. Više svedoka je potvrdilo da je Afonso tog dana odveo dečaka kod prostitutke po imenu Alsina Dijas, kojoj je platio 10 evra. Alsina je svedočila da je dečak plakao, govorio da ga je Afonso naterao da dođe, i da mu majka ne zna gde se nalazi. Nije došlo do seksualnog kontakta, rekla je, ali dodala da su se kasnije možda uputili ka obližnjem bordelu.
Afonso je te večeri viđen kako provodi vreme sa devojkom u drugom mestu, što dodatno potvrđuje da se Rui Pedro nije vratio kući. Prijatelji dečaka takođe su naveli da su ga videli kako ulazi u Afonsoov automobil, ali tadašnja policija nije uzela njihove izjave u obzir.
Važno je pomenuti i da je Rui Pedro bolovao od epilepsije. Bez terapije, mogao je doživeti jak napad. Postoji i hipoteza da je eventualno, kao posledica napada, mogao da izgubi pamćenje. Ova teorija, iako optimistična, ostaje samo nada bez konkretnih dokaza.
Konačno, Afonso Dijas je 2011. osuđen na tri godine zatvora zbog zavođenja maloletnika u svrhu seksualnih radnji. Ipak, izašao je nakon izdržane dvotrećinske kazne. Tokom celog procesa, ostala je snažna sumnja da je dečak prodat, posebno nakon što je identifikovan na snimcima iz pedofilskog kruga. Nažalost, portugalske vlasti su taj dokaz zvanično odbacile.
Do današnjeg dana, Rui Pedro nikada nije pronađen. Njegova majka, koja je uložila decenije života u potragu za sinom, i dalje se nada da će se istina konačno saznati. Ova priča nije samo tragedija jedne porodice, već i simbol sistemskog neuspeha – i duboko upozorenje društvu.
