Imam rođaku koja već decenijama živi na drugom kraju sveta — u Australiji, zemlji u koju je otišla sa snažnim uverenjem i još jačom ambicijom. Kada je napustila domovinu, činilo se da je pred sobom imala jasnu viziju: želela je da izgradi novi život, ali ne samo za sebe, već da taj život bude obojen jednom posebnom misijom. Tu misiju nije krila — želela je da se istakne kroz davanje, kroz podršku crkvi, kroz ulaganje u duhovne institucije. Nije bila samo jedna od vernika; želela je da bude ona koja pomaže, koja se pamti, koja ostavlja trag kroz svoje donacije.
Tokom godina, velikodušno je darivala crkvene institucije, izdvajajući značajne sume novca za njihove potrebe. Nije žalila kada je trebalo uložiti, posebno ako je to značilo priznanje i poštovanje u zajednici u kojoj je živela. U tim krugovima, izgradila je reputaciju žene koja se ne štedi, koja uvek ima vremena i sredstava da podrži misije, projekte, i duhovne ciljeve. Bila je to njena lična borba za značaj — ne tiha i povučena, već javna, jasno vidljiva i često hvaljena.
I dok se njeno ime sve češće izgovaralo u australijskoj zajednici kao sinonim za dobrotvorstvo i predanost crkvi, njena rođena porodica, hiljadama kilometara daleko, živela je drugačiju stvarnost. U domovini, često su se dani pretvarali u borbu za osnovne stvari. Računi su se gomilali, prihodi bili oskudni, a nesigurnost je postajala stalni pratilac.
Nikada od nje nismo dobili podršku. Ne samo finansijsku — nismo čuli ni reč utehe, ni pitanje kako smo, ni pokušaj da pruži moralnu potporu. Iako je znala za naše poteškoće, ostala je posmatrač sa strane, nezainteresovana za tuđu borbu, pa čak ni za borbu vlastite porodice.
U celoj toj priči, postojala je i jedna jednostavna, ali snažna želja — da jednom otputujemo kod nje, da upoznamo svet u kojem je živela sve te godine. Nismo tražili da nam plati putovanje, niti smo očekivali luksuz. Samo poziv, znak da smo joj važni, da nas želi videti. Taj poziv, međutim, nikada nije stigao. Znala je koliko bi nam to značilo, ali nije pokazala ni najmanju inicijativu da nas primi.
I sada, kada su prošle decenije, kada su se okolnosti promenile, odlučila je da se vrati u rodni kraj. Ne zauvek, ali bar na neko vreme. Rekla je da želi da bude „sa svojima“, da provede vreme sa porodicom. Međutim, kada je to izgovorila, u meni se pojavila dilema koju nisam mogla da zanemarim.
Otvoreno sam joj rekla da možda ne bi bilo loše da potraži mesto u crkvi ili manastiru — kod onih kojima je bila verna sve te godine, kojima je pružila najviše i koji su zahvaljujući njoj opstajali. Oni su, uostalom, ljudi kojima je davala, ljudi koji su zauzimali prvo mesto na njenoj listi prioriteta. Zašto sada, kada joj je potreban dom i toplina, očekuje da joj to pruže oni koje je godinama zaobilazila?
Naravno, moja izjava nije naišla na odobravanje. Porodica je reagovala burno. Optužili su me da sam hladna, bezosećajna, da ne poštujem porodične veze i da zaboravljam šta znači biti čovek. Ali niko, ni od onih najglasnijih, nije rekao: „Neka dođe kod mene.“ Kada bi se postavilo pitanje ko će je primiti, svi su ćutali. Bila sam usamljena u svom stavu, ali nisam želela da glumim osećanja koja ne postoje.
Istina je da joj je moj otac rođeni brat, i ta krvna veza ne može se osporiti. Ali, isto tako, ima i sestru, i kumove, i mnoge druge koje je uvek stavljala ispred nas. Njeni prioriteti su uvek bili jasno definisani — mi nikada nismo bili deo tih prioriteta. Kada je delila svoje vreme, pažnju, pa i novac — oni su bili ti koji su dobijali sve. Naša porodica je, godinama, bila u senci njenih odluka.
Ne smatram da sam nepravedna, niti mislim da sam postupila iz neke vrste osvete. Samo verujem da svako treba da ubira plodove tamo gde je sejao. Ako je neko godinama gradio život daleko od porodice, ulažući u druge ljude i odnose, ne može se vratiti i očekivati da ga dočekamo kao da se ništa nije desilo. Povratak podrazumeva odgovornost, ne samo nostalgiju.
Osećam se pomalo usamljeno, jer mnogi u porodici imaju tendenciju da zaborave stare rane čim se pojavi prilika da pokažu velikodušnost pred drugima. Ali ja nisam ta osoba. Ne zaboravljam da u najtežim trenucima nismo imali nikoga. Kada se suočavate sa borbom za egzistenciju, tada se jasno vidi ko vam je stvarno blizak. U tim trenucima, ona nije bila tu.
Odnosi među ljudima, a posebno unutar porodice, ne mogu biti jednostrani.
Postoje osnovni principi koje smatram ključnim:
-
Bliskost se gradi delima, ne titulama.
-
Prisutnost u teškim trenucima vrednija je od reči u lakim danima.
-
Krvno srodstvo nije automatska karta za razumevanje i oprost.
-
Ljubav se ne podrazumeva, već se dokazuje — konstantno i iskreno.
Ne želim da glumim dobrodošlicu kada znam da ona nikada nije bila tu kada smo mi nju trebali. Sada, kada su se karte na stolu promenile, neka pronađe svoj mir i utočište kod onih kojima je poklanjala godine svog života, pažnju, resurse i osećaj pripadnosti.
Moj stav možda deluje grub. Možda je surov za one koji veruju da porodica uvek mora biti uz nas, bez obzira na sve. Ali porodica nije samo reč — to je i odgovornost, i podrška, i uzajamnost. Ako je veza jednostrana, ona gubi smisao.
Uprkos kritikama, stojim iza svojih reči. Ne zato što ne želim da oprostim, već zato što ne želim da zaboravim. Jer zaborav često vodi ka tome da se greške ponavljaju, a ja verujem u to da je pamćenje ono što nas čini zrelijim, pravednijim i iskrenijim. Ako sada zaboravimo sve što je izostalo, sutra ćemo sami postati ti koji su nevidljivi. A to nije sudbina koju želim za sebe, niti za one koje volim.
