Danas ćemo pisati o djevojčici koja je uvijek voljela provoditi vrijeme sa svojim djetom Valterom. Još dok je bila mala djevojčica išla je kod djeda kako bi joj on čitao knjige.
Valter je oduvek bio pripovedač, njegov glas pun emocija, svaki put kao da je proživljavao svaku rečenicu iznutra. U njegovim pričama bilo je nečeg magičnog, nečeg što je spajalo generacije. Međutim, poslednjih nekoliko godina život mu je doneo promene. Valter je izgubio vid, a svet knjiga, koji je za njega bio tako živ, postao je tiši. Uloga pripovedača sada je prešla na njegovu unuku, Zoziju. Ona je postala ta koja mu je čitala, vraćajući boje u njegov mračni svet jasnim glasom.
Jednog toplog letnjeg popodneva, odlučili su da probaju nešto novo. Zozija je rešila da promeni rutinu i pronađe nešto drugačije na staroj polici u dnevnoj sobi. Police su bile pune prašine i uspomena, ali dok je prelazila rukom preko starih korica, pogled joj je pao na crvenu knjigu bez naslova. Iako je bila izbledela i gotovo neprimetna, Zozija je imala čudan osećaj kao da je ta knjiga čekala baš nju. Ponela je knjigu svom dedi, koji je, po zvuku njenih koraka, odmah znao da je nešto pronašla.
* **”Šta si to uzela, dušo?”** upitao je blagim glasom.
* **”Knjiga bez imena,”** nasmešila se Zozija. **”Ali topla je, kao da ima svoju priču.”**
Valter je polako prešao prstima po koricama, i na trenutak je zastao. Na njegovom licu pojavila se senka sećanja. **”Ovo… ovo sam dobio davno,”** promrmljao je. **”Poklonila mi ju je Margaret. Bila je moja prva ljubav. Nikada je nisam pročitao. Bilo je previše bola u tom sećanju.”** Zozija je osetila kako je soba postala tiša, a i starinski sat na zidu kao da je usporio.
* **”Deda,”** tiho je rekla, **”da li želiš da ti pročitam?”**
* Valter je klimnuo glavom.
Odmah po prvim redovima, vazduh u sobi se promenio. Knjiga nije bila samo priča; bila je to ispovest srca. Rečenice su bile nežne, iskrene i zvučale su kao nečiji dnevnik. Zozija je čitala, a Valter je ćutao, ali njegovo lice govorilo je više nego bilo koje reči. I onda, iznenada, nešto je ispalo između stranica. Tanka, požutela koverta. Zozija ju je polako otvorila.
* **”Deda, ovo je pismo… od nje,”** šapnula je.
* Valter je zadrhtao, osećajući da pred njima stoji nešto veoma važno, iako nije mogao da vidi.
Zozija je počela da čita. Slova su bila blago izbledela, ali smisao je bio jasan. **Margaret je pisala o svojoj bolesti** i o tome kako je, dok su bili zajedno, počela da gubi vid. Nije želela da mu bude teret, plašila se da će, ako mu kaže istinu, on žrtvovati svoj život za nju. I zato je otišla bez objašnjenja. **”Volela sam te više nego sebe,”** pisalo je u poslednjem redu.
Valterove oči, iako slepe, zasuzile su. **”Mislio sam da me je ostavila bez reči. A zapravo me je volela toliko da je nestala da me zaštiti,”** izgovorio je jedva čujno. Zozija je pažljivo stavila pismo na sto, a soba je ponovo utihnula.
Sutradan je Zozija zamolila roditelje da pronađu adresu sa kovertе. Na njihovo iznenađenje, rođaci Margaret su još uvek živeli u istoj kući. Rekli su im da je Margaret sada u domu za stare, u istom gradu. Valter je dugo ćutao nakon što je to čuo, a zatim rekao samo jedno: **”Moram da je vidim.”**
Nekoliko dana kasnije, Zozija je držala dedu za ruku dok su ulazili u dom. Bio je uzbuđen, ali i uplašen. Nisao je znao kako će reagovati. Kada su ušli u sobu, pored prozora je sedela starija žena sa srebrnom kosom i blagim osmehom. **”Margaret?”** tiho je izgovorio Valter.
Žena je zadrhtala, a zatim se nasmešila kroz suze. **”Valter? Da li je to stvarno tvoj glas?”** On je prišao i uhvatio joj ruku. Držali su se dugo, ćuteći, dok su im lica bila okrenuta jedno ka drugom — iako nijedno od njih dvoje nije moglo da vidi.
- Razgovarali su satima. Podsećali su se mladosti, delili priče koje nikada nisu završili. Smejali su se i plakali, preplićući rečenice i tišinu kao da pokušavaju nadoknaditi izgubljene godine. U jednom trenutku, Margaret je rekla: **”Znaš, možda je dobro što više ne vidimo. Jer sada te vidim onakvog kakav si bio — mlad, hrabar i nasmejan.”** Valter se nasmejao i odgovorio: **”I ja tebe vidim onako kako te pamtim — onog leta, pod onim starim drvetom.”**
Kada su se vratili kući, Zozija je pitala dedu kako se oseća. On se nasmešio i rekao: **”Znaš, dušo, ponekad život ne briše priče — samo ih odloži dok ne dođe pravi trenutak. Ljubav ne nestaje. Samo čeka. A kad se vrati, bude tiha i sigurna, kao da nikada nije ni odlazila.”**
Valter i Margaret su nastavili da se viđaju. Često su sedili zajedno, držeći se za ruke, dok im je Zozija čitala istu onu knjigu koja ih je ponovo spojila. Ta knjiga nije bila samo predmet sa police, već most između prošlosti i sadašnjosti. Dve duše, koje su jednom izgubile svetlo, pronašle su put nazad — vođene glasom jedne devojčice i ljubavi koja nije poznavala vreme.
