Priča o Dejvidu Filipu Veteru, poznatom kao “Dečak u balonu”, jedan je od najdirljivijih i najpotresnijih trenutaka u istoriji medicine, a istovremeno i simbol ljudske borbe, nade i tragične sudbine. Iako ime Dejvida možda trenutno ne izaziva prepoznavanje, njegova životna priča i njen uticaj na medicinu i nauku imaju nezamenjivu vrednost. Ovaj dečak, rođen u septembru 1971. godine, bio je nosilac jedne od najtežih genetskih bolesti – teške kombinovane imunodeficijencije (SCID). Zbog svoje bolesti, Dejvid je bio primoran da gotovo čitav život provede u potpunoj izolaciji, u posebnom plastičnom balonu, bez mogućnosti fizičkog kontakta sa spoljnim svetom.
Dejvidovo rođenje bilo je pažljivo isplanirano. Iako je cesarski rez izveden zbog njegovog zdravlja, nije bilo komplikacija tokom same operacije. Pored njega, njegov stariji brat je takođe rođen sa istom bolešću i preminuo sa samo sedam meseci. S obzirom na to, roditelji su odlučili da, uprkos velikom riziku, pokušaju ponovo da imaju dete, nadajući se da će se medicina razviti i omogućiti im da ponovo dožive roditeljsku sreću.
Odmah po rođenju, Dejvid je prebačen u sterilni balon, dizajniran da ga štiti od svih mikroorganizama i infekcija. Ovaj balon nije bio samo fizičko okruženje, već je postao njegov jedini dom. U njemu je odrastao, a njegovo svakodnevno postojanje bilo je usmereno na preživljavanje. U njemu nije bilo ni kontakta sa spoljnim svetom, ni sunčeve svetlosti, ni prirodnih zvukova. Bio je to život bez dodira, bez mira, bez ljubavi. Sve što je bilo u tom balonu bilo je dizajnirano da bude sterilno, čisto, sigurno, ali i neprirodno.
Zanimljivo je da, uprkos svojoj fizičkoj izolaciji, Dejvid nije bio samo preživljavalac, već i izuzetno inteligentno dete. Naučio je da puzi sa samo šest meseci, a sa osam je prohodao. Mnoge procene ljekara su ukazivale na to da je mentalno bio ispred svojih vršnjaka, ali je bio suočen s velikim problemima u pogledu razvoja komunikacije i percepcije. Život u potpunoj izolaciji, bez direktnog kontakta s okolinom, ograničavao je njegov razvoj, ali i vezao ga za samoću i neprestan uvid u svoju bolest i nemoć.
Dejvidovo stanje postajalo je sve teže, a lekari su smatrali da je transplantacija koštane srži jedina šansa za njegov oporavak. U potrazi za odgovarajućim donatorom, lekari su čekali godinama, a među potencijalnim donatorima bila je i Dejvidova sestra, ali testiranja su pokazala da ona nije bila genetski kompatibilna. Godine 1983. otkrivena je mogućnost da transplantacija koštane srži bude uspešna čak i bez potpunog genetskog podudaranja. Dejvidova sestra postala je donor, a sa tom odlukom, svi su osetili novo optimističko nade.
Međutim, transplantacija je donela i neželjene posledice. Naime, prilikom transplantacije, Dejvid je dobio i Epštajn-Bar virus, koji je za većinu ljudi bezopasan, ali za njega je bio fatalan. Virus se proširio njegovim organizmom, izazivajući stotine tumora. Ubrzo je počeo da povraća krv, imao je unutrašnja krvarenja i bio u nesnosnim bolovima. Ovaj put, Dejvid je morao da napusti svoj balon, ne iz nade, već iz nužde. Lekari su pokušavali da mu pomognu, ali 22. februara 1984. godine, Dejvid je preminuo u majčinom naručju, nakon što ga je po prvi put i poslednji put dodirnula bez rukavica.
Dejvidova priča, iako tužna i tragična, nije bila samo žrtva bolesti. Njegov život je zapravo imao dalekosežan uticaj na razvoj medicine, posebno u oblasti genetskih bolesti i transplantacija. Njegova izolacija bila je ključna za medicinske pomake. Na osnovu njegovih iskustava, lekarima je postalo jasnije kako funkcioniše SCID i kako se može lečiti. Zbog Dejvida, danas se testira svaki novorođeni na ovu bolest, a deca sa SCID-om mogu se uspešno lečiti korišćenjem matičnih ćelija. Dejvid je, dakle, svojim životom, iako punim patnji, omogućio nadu za buduće generacije.
Međutim, jedno od ključnih pitanja koja su se postavljala bilo je etičko pitanje: Da li je bilo ispravno držati Dejvida zatvorenog u sterilnoj izolaciji, bez izbora, u nadi da će nauka i medicina napredovati? Jer, iako je balon bio fizički zatvoren, tehnički, Dejvid je mogao da ga napusti, ali bi to značilo siguran smrt. Njegov svakodnevni život bio je borba sa usamljenošću i depresijom. On je bio u stalnom strahu i nadi, dok je maštama bežao u svet snova o “kralju klica”, što mu je bilo jedino utočište.
Iako su njegovi dani bili ispunjeni tragedijom, Dejvidovo nasleđe nije bilo uzaludno. Danas, zahvaljujući iskustvu koje je stečeno tokom njegovog odrastanja, brojna deca sa SCID-om imaju priliku za normalan život, a postupci kao što su preventivna testiranja, transplantacije i novi lekovi, postali su standardi u lečenju ove bolesti. Dejvid je zapravo postao simbol nade za mnoge porodice koje su se suočavale sa istim problemima, a njegov život bio je ključan u otkrivanju novih medicinskih tretmana.
Na Dejvidovoj sahrani, jedan od govornika je rekao: „Ako mjerimo život po proizvodnji i korisnosti, možda je ovo bio uzaludan život. Ali ako mjerimo po davanju, učenju i inspiraciji, onda je Davidov život bio jedan od najbogatijih koje poznajemo“. Njegovo nasleđe i dalje živi, i to ne u godinama koje je proveo, već u životima koje je spasio. Nema sumnje da je, iako tragičan, Dejvidov život postavio temelje za bolju budućnost za decu sa SCID-om i mnoge druge medicinske oblasti. Njegova borba i snaga, čak i u trenutnim izazovima, zauvek će ostati u sećanjima svih onih koji su imali priliku da čuju njegovu priču.
