Priča o Ani Pejić jedna je od onih koje se ne zaboravljaju. Ne zbog toga što je poznata ličnost, niti zato što je učinila nešto senzacionalno, već zato što nosi teret jedne od najstrašnijih životnih tragedija – gubitka deteta pod sumnjivim okolnostima. Njeno ime danas se povezuje s borbom za istinu, upornošću i dubokom patnjom koja traje decenijama.
Sve je počelo davne 1988. godine kada je, kao mlada žena, po prvi put postala majka. Umesto da iz porodilišta izađe sa bebom u naručju, dočekala ju je tišina, bol i zbunjenost. Rekli su joj da je njeno novorođenče, devojčica, preminulo. Porodila se carskim rezom u Sremskoj Mitrovici, i verovala je da se dogodilo ono najgore – da je njena ćerka umrla na samom rođenju.
Međutim, ono što je trebalo da bude kraj, bio je tek početak jednog dugačkog i bolnog puta. Više od dve decenije kasnije, 2014. godine, Ana je osetila potrebu da zatvori to poglavlje života koje je godinama pokušavala da potisne. Odluka da proveri dokumentaciju vezanu za porođaj promenila joj je život iz korena.
U matičnoj službi i bolnici je naišla na dve kontradiktorne informacije koje su u njoj probudile stari bol, ali i probudile novu sumnju. U jednom dokumentu piše da je rodila devojčicu, dok drugi dokument navodi da je preminulo muško dete. Ova nelogičnost delovala je kao hladan tuš – kroz nju su se srušile godine uverenja, pokušaja zaborava i prihvatanja stvarnosti. Ana je tada shvatila da je možda prevarena, da je možda – kao i mnoge druge majke – bila deo nečega mnogo mračnijeg.
Od tog trenutka počinje njena istraga. Nije želela da zaboravi, već da pronađe odgovore. Krenula je putem prepunim prepreka, birokratije i zidova ćutanja. U svojoj potrazi je obišla brojne ustanove, razgovarala sa stručnjacima, pokušavala da rekonstruiše događaje koji su se dogodili više od dve decenije ranije.
Njena dokumentacija je, kako navodi, završila u Ministarstvu spoljnih poslova, a sa njom se završio i zvanični trag. Međutim, njenoj nadi nije došao kraj. Naprotiv, tada je odlučila da neće stati – ni dok ne pronađe istinu, ni dok ne pronađe dete koje je, kako veruje, i dalje živo.
Ana danas kaže:
– Verujem da negde postoji. Verujem da oseća da nije tamo gde treba da bude. Tražim je… svuda po svetu. I neću stati dok je ne pronađem.
Ona nije jedina koja gaji ovu sumnju. Tokom godina, slušala je i druge žene koje su prošle kroz slične situacije. Njihove priče su često gotovo identične – porođaj, bolničko osoblje koje hladno saopštava vest o smrti deteta, odsustvo tela, nemogućnost da vide bebu, da je isprate, da se oproste. Umesto toga, ostaje im samo bol i – praznina.
Ana je posebno pogođena sledećim saznanjima:
-
Mnoge bebe su, prema svedočenjima i dostupnim informacijama, možda prodate ili premeštene u druge porodice.
-
Brojnoj deci je promenjen identitet, čime su im oduzeti koreni i pravo na poreklo.
-
Biološkim majkama je nasilno prekinuta najvažnija veza – ona između njih i njihove dece.
Najpotresniji deo ove priče nije samo gubitak, već i laži koje dolaze nakon toga. Ana navodi da su mnogoj deci govorili kako su ih majke ostavile, da su bila neželjena, da su zaboravljena. Time su te osobe godinama živele s osećajem napuštenosti i krivice, a da nisu znale da je prava istina drugačija.
Jedna od najšokantnijih priča koje je čula dolazi iz Foče. Tamo je, prema njenim saznanjima, babica na samrti priznala da je, nakon što je beba jednog poznatog lekara preminula tokom porođaja, došlo do zamene dece. Žena kojoj je data ta beba nije ni znala da je odgajala dete druge porodice. Detetu je promenjena sudbina – odvedeno je u Australiju, odraslo pod drugim imenom, nesvesno da njegovo poreklo leži negde drugde.
Decenijama kasnije, taj muškarac je saznao istinu. Došao je do svoje prave porodice i izgovorio rečenicu koju nijedna majka ne bi smela da čuje: „Ja sam onaj koji je umro.“ Uz pomoć DNK testa, istina je potvrđena. Svi su, kako Ana kaže, tada pronašli mir, ali je javnost ostala uskraćena – jer niko iz te porodice nije želeo da govori o tome javno. Čak ni njegova biološka majka.
Ana razume takav izbor, ali je odlučila da ona neće ćutati. Ona ne govori samo u svoje ime – njen glas predstavlja i stotine drugih majki koje žive u neznanju, u tišini, sa bolom koji ne jenjava. Ona veruje da iako vreme ne može da se vrati, pravda i istina nisu izgubile svoje značenje.
Njena borba nije usamljena, jer se sve više žena odlučuje da:
-
Pregleda staru medicinsku dokumentaciju,
-
Traži odgovore u matičnim knjigama rođenih i umrlih,
-
Pokušava da pronađe decu putem DNK baza podataka,
-
Pokrene postupke pred državnim organima i komisijama,
-
Poveže se sa drugim majkama kako bi razmenile informacije i snagu.
U emisiji „Životne priče“, Ana je javno progovorila, ne da bi izazvala sažaljenje, već da bi osnažila i druge žene da krenu putem istine. Njena nada je da će jednog dana, možda u najneočekivanijem trenutku, njene oči sresti oči ćerke koju nikada nije držala u naručju.
– Možda ne mogu da promenim ono što se desilo, ali mogu da nastavim da tragam. Ako se pogledi nas majki i naše dece ponovo sretnu – to će biti pobeda svih nas, kaže Ana sa snagom koja dolazi iz bola, ali i ljubavi koja ne zna za kraj.
Ova priča nas podseća na nekoliko važnih stvari:
-
Bol koju nosi gubitak deteta ne prestaje s vremenom – on se samo menja, ali nikada ne nestaje.
-
Pravo na istinu je temeljno ljudsko pravo, posebno kada je u pitanju poreklo i identitet.
-
Ćutanje ne donosi pravdu – samo istina leči.
Ana Pejić ostaje simbol majke koja ne odustaje, koja veruje u pravdu i koja svakim danom dokazuje da majčinska ljubav ne zna za granice ni za vreme.
U svetu u kojem su mnoge istine prekrivene velovima tišine, njen glas odjekuje kao podsetnik da istina, koliko god bila teška, zaslužuje da bude otkrivena. I da nijedna majka ne sme ostati bez odgovora.
