Neke male tajne čovjek nosi cijeli život, i nikad ih ne ispriča, jer misli da nisu važne. Moj muž je dvadeset godina, svako jutro u šest, išao u istu pekaru na uglu. Kupovao je dvije kifle. Kući je donosio jednu. Kad bih ga pitala gdje je druga, smijao se: „Pojeo sam usput, gladan sam bio.“ Dvadeset godina. Svaki dan. Ista priča. A onda, na njegovom ispraćaju, prišla mi je žena iz pekare, uplakana, i rekla mi ko je zapravo jeo onu drugu kiflu.
Jutarnji ritual
Zovem se Remza. S Hamdijom sam bila u braku četrdeset godina. Bio je bravar, radio je u fabrici do penzije, a poslije u svojoj maloj radionici. Miran, šaljiv čovjek, koji je volio rano ustajanje i svježe pecivo.
Svako jutro, u šest, išao je u pekaru „Kod Đule“, na uglu naše ulice. I svako jutro, ista stvar:
- kupovao je dvije kifle, nikad jednu, nikad tri,
- kući je donosio samo jednu, za mene, uz kafu,
- kad bih pitala gdje je druga, uvijek je odgovarao: „Pojeo sam usput.“
- ali ja sam znala da Hamdija ne jede ujutro. Nikad. Želudac mu nije dao do deset.
Mislila sam da je to njegova mala slabost. Neka sitnica koju krije. Nekad sam se šalila: „Hamdija, je l’ ti tamo neka ljepotica prodaje kifle?“ On bi se samo nasmijao i rekao: „Prodaje ih jedna dobra žena. Pusti me.“
Ispraćaj
Hamdija je otišao prošle jeseni, mirno, u snu. Na ispraćaju je bilo mnogo ljudi: komšije, kolege iz fabrike, rodbina. I jedna žena koju sam znala samo iz viđenja: Đula, vlasnica pekare na uglu. Pedesetak godina, sijeda, s rukama ispucalim od tijesta. Stajala je pozadi i plakala tako da su je ljudi gledali.
Poslije, kad su se ljudi razišli, prišla mi je. U rukama je držala papirnu kesu iz pekare. „Gospođo Remza, izvinite. Moram vam nešto reći. Obećala sam Hamdiji da neću, dok je živ. Ali sad… sad morate znati gdje je išla ona druga kifla.“
Srce mi je stalo. Dvadeset godina. Druga kifla. U glavi su mi proletjele najgore misli. „Kome?“, prošaptala sam. Đula me pogledala, sa suzama u očima. „Meni.“
Prodavačica koja nije jela
Sjele smo na klupu ispred groblja. I Đula mi je ispričala priču za koju dvadeset godina nisam znala:
- prije dvadeset godina, Đula je ostala udovica, s troje male djece. Muž joj je poginuo na gradilištu,
- preuzela je malu pekaru koju su imali, s kreditom koji nije mogla otplatiti. Radila je od tri ujutro do osam uveče,
- novca je bilo samo za djecu. Ona sama nije jela. Ni doručak, ni ručak. Peciva koja je pekla, prodavala je sva, do posljednje mrvice, da plati kredit,
- jednog jutra, onesvijestila se iza pulta. Baš kad je Hamdija ušao po kifle. On ju je podigao, dao joj vode, i shvatio zašto.
„Sutradan je došao, kupio dvije kifle, platio obje, i jednu mi gurnuo preko pulta“, rekla je Đula. „Rekao je: ‚Ovo je vaš doručak. Ja sam ga platio. Ako ga ne pojedete pred mnom, neću više kupovati kod vas.‘ Znao je da mi treba svaki kupac. Pa sam jela. Pred njim. Svako jutro.“
Dvadeset godina doručka
„I tako dvadeset godina“, nastavila je Đula. „Svako jutro u šest. Dvije kifle. Jednu za vas. Jednu za mene. Stajao je ispred pulta dok je ne pojedem. Ni jednom nije propustio. Ni kad je padao snijeg. Ni kad je bio bolestan. Ni kad su mi djeca porasla i kad mi više nije trebalo.“
Kad sam je pitala zašto mi nikad nije rekao, Đula se nasmijala kroz suze. „Pitala sam ga isto. Rekao je: ‚Remza bi mi rekla da ti donosim cijelu tepsiju. A ti tepsiju ne bi uzela. Kifla je taman. Kifla se ne odbija.‘“
Sjedila sam na klupi i plakala. Dvadeset godina sam mislila da Hamdija ima neku slabost. A on je hranio jednu udovicu, kifla po kifla, da ne padne iza pulta.
Kesa iz pekare
Đula mi je pružila papirnu kesu. Unutra su bile dvije kifle. Još tople. I na kesi, flomasterom, njen rukopis: „Za Remzu. Od sada, druga kifla je za vas.“
„Moja djeca su odrasla“, rekla je Đula. „Pekara sad dobro radi. Kredit je otplaćen. Sin mi je preuzeo pečenje. A sve to, zato što jedan čovjek nije dao da mi bude prazan stomak. Sad ste vi sami. I ja ću vama, svako jutro, donositi kiflu. Kao što je on meni.“
Kifla na pragu
Od tog dana, svako jutro u šest i petnaest, neko pozvoni na moja vrata. Kad otvorim, na otiraču je papirna kesa s jednom toplom kiflom. Nekad je donese Đula, nekad njen sin, nekad unuka. Nikad ne pristaju da platim. „Platio je Hamdija. Unaprijed. Dvadeset godina“, kaže Đula.
A ja, svako jutro, uz kafu, pojedem kiflu na Hamdijinom mjestu za stolom. I nekad mi se učini da ga čujem kako kaže: „Jedi, Remza. Kifla se ne odbija.“
Iz ove priče naučila sam:
- Ne sumnjajte u najgore kad vam onaj koga volite krije nešto malo. Nekad je to najveća dobrota.
- Velika djela nisu uvijek velika. Nekad su to dvije kifle, svako jutro, dvadeset godina.
- Pomozite tako da drugi ne mora da se stidi. Hamdija nije dao milostinju, nego doručak.
- Dobrota se vrati, nekad i onima koji su ostali iza onoga ko ju je davao.
U izlogu pekare „Kod Đule“ danas stoji mala uramljena fotografija. Hamdija, nasmijan, s dvije kifle u ruci, ispred pulta. Ispod je Đula napisala: „Naš najvjerniji kupac. Dvadeset godina je plaćao dvije kifle. Jednu je jeo neko drugi. Hvala, čika Hamdija.“
