Neki ljudi se smiju tvojim snovima samo zato što ne mogu zamisliti da ćeš ih ostvariti. Na ročištu za razvod, kad sam sutkinji rekla da ću djecu izdržavati i sama, ako treba, moj bivši muž se glasno nasmijao. „Ti? Od čega? Od brisanja tuđih podova?“ Deset godina kasnije, na maturskoj večeri naše kćerke, voditelj je pozvao na binu vlasnicu glavnog sponzora. Kad sam ustala, bivši muž je ispustio čašu.
Žena koja „ne zna ništa“
Zovem se Elma. Udala sam se sa dvadeset godina za Samira, koji je imao malu firmu za prodaju građevinskog materijala. Rodila sam dvoje djece, Iman i Emana. Samir je tražio da ostanem kod kuće: „Ti se brini o djeci, ja ću o novcu.“
I tako je bilo dvanaest godina. A onda, malo po malo, počelo je:
- novac za kuću davao mi je na kašičicu, i tražio račune za svaku kupovinu,
- pred prijateljima je govorio: „Elma ne zna ni koliko košta hljeb, ja sve plaćam“,
- počeo je kasniti s posla, pa izostajati vikendom,
- a onda je jednog dana spakovao kofer i otišao kod Ajdine, svoje sekretarice, petnaest godina mlađe.
Ostala sam sama, s dvoje djece od osam i pet godina, bez posla, bez ušteđevine i s kirijom za stan koji je on prestao plaćati.
Ročište
Na sudu, Samirov advokat je tražio da se alimentacija odredi „na minimum“, jer je firma, navodno, „u gubicima“. Sutkinja me pitala kako planiram izdržavati djecu. Ustala sam i rekla, drhtavim glasom: „Ako treba, izdržavaću ih i sama. Radiću šta god treba.“
Samir se nasmijao. Glasno, pred sutkinjom, pred zapisničarkom, pred svima:
„Ti? Od čega? Ti nisi radila nijedan dan u životu. Šta ćeš, brisati tuđe podove? Za dvije sedmice ćeš me zvati da ti pošaljem za hljeb.“
Sutkinja ga je opomenula. Ali njegove riječi su ostale u meni. „Brisati tuđe podove.“ Te noći sam sjedila za kuhinjskim stolom i pomislila: pa zašto ne?
Prvi pod
Sljedeće sedmice, okačila sam oglas na oglasnoj tabli u prodavnici: „Čistim stanove i kancelarije. Pouzdano, temeljno, povoljno. Elma.“ Javila se jedna doktorica s kraja ulice. Pa njena kolegica. Pa jedna advokatska kancelarija.
Prve dvije godine bile su najteže:
- čistila sam od šest ujutro do deset uveče, dok su djeca bila u školi i kod komšinice,
- alimentacija je stizala neredovno, pa nikako. Samir je stalno imao izgovor,
- noću sam, uz Emanov stari laptop, učila knjigovodstvo i marketing na besplatnim kursevima,
- a kad sam zaposlila prvu radnicu, svoju komšinicu Zlatu, samohranu majku kao ja, plakale smo obje.
Iman, koja je tada imala deset godina, jednom mi je rekla, dok sam joj kasno uveče pomagala oko zadaće: „Mama, kad porastem, hoću da budem kao ti. Da nikad ne moram nekoga moliti za hljeb.“ Te riječi su me nosile kroz sve.
Deset godina
Za deset godina, od jednog oglasa u prodavnici nastala je firma „Elma servis“. Danas imamo:
- osamdeset dvije zaposlene, većinom žene koje su, kao ja, ostale same,
- ugovore s bolnicama, školama i dva tržna centra,
- vozni park od dvanaest kombija,
- i program za samohrane majke, koje kod nas imaju radno vrijeme prilagođeno djeci.
A Samir? Njegova firma je, saznala sam, propala prije četiri godine. Ajdina ga je ostavila. Alimentaciju je, nakon sudske presude, počeo plaćati redovno tek kad mu je plata počela da se oduzima direktno.
Maturska večer
Ovog juna, Iman je završila gimnaziju kao učenica generacije. Škola je organizovala maturu u najvećem hotelu u gradu. Kad su tražili sponzore, javila sam se ja. Bez reklama. Samo jedna želja: da se nijedno dijete ne izostavi zbog novca, i da svi maturanti iz siromašnih porodica dobiju besplatno odijelo ili haljinu.
Samir je došao na maturu. Sam, u starom odijelu, sjeo je za sto u dnu sale. Pogledao me je s druge strane sale i klimnuo, hladno. Mislio je da sam tu samo kao majka.
A onda je voditelj uzeo mikrofon:
„Posebnu zahvalnost dugujemo glavnom sponzoru ove večeri, firmi ‚Elma servis‘, koja je obezbijedila da nijedan maturant ne ostane kod kuće zbog novca, i koja je osamnaestoro djece obukla za ovu večer. Molim vlasnicu, gospođu Elmu, da izađe na binu.“
Ustala sam. Sala je aplaudirala. Na putu do bine, prošla sam pored stola u dnu sale. Samir je sjedio blijed, s čašom u ruci. Kad sam prošla, čaša mu je skliznula iz prstiju i razbila se o pod.
Riječi kćerke
Na bini sam rekla samo nekoliko rečenica. Zahvalila sam školi, profesorima, i ženama iz moje firme. A onda je voditelj pozvao i učenicu generacije da kaže nešto. Iman.
Iman je uzela mikrofon, pogledala mene, a onda u dno sale. I rekla:
„Prije deset godina, jedan čovjek se smijao mojoj mami na sudu. Rekao joj je da će brisati tuđe podove. I jeste. Brisala ih je od šest ujutro do deset uveče, da bih ja večeras mogla stajati ovdje. Mama, hvala ti što si brisala podove. Ti si najveća žena koju poznajem.“
Sala je ustala na noge. Ja sam plakala na bini. A u dnu sale, Samir je sjedio s licem u rukama.
Čaša u dnu sale
Poslije mature, Samir mi je prišao na parkingu. Bez riječi je stajao nekoliko sekundi. Onda je rekao, tiho: „Elma… izvini. Za sve. I za onaj smijeh.“ Pogledala sam ga mirno. „Hvala ti, Samire. Ozbiljno. Da se onda nisi nasmijao, možda nikad ne bih ni pokušala.“ I otišla sam.
Iman je upisala ekonomiju. Eman, kojem je petnaest, ljeti pomaže u magacinu i uči posao od dna, kao i ja. A u mojoj kancelariji, na zidu, stoji uramljena moja prva reklama s oglasne table, pisana rukom: „Čistim stanove i kancelarije. Elma.“
Iz ove priče naučila sam:
- Nijedan pošten posao nije sramota. Sramota je smijati se nekome ko radi.
- Kad ti neko kaže da ne možeš, to je najbolji razlog da pokušaš.
- Djeca uče iz onoga što radimo, ne iz onoga što govorimo.
- Najbolja osveta nije uspjeh. Najbolja osveta je kad ti njihov smijeh više ništa ne znači.
Ispod moje prve reklame, Iman je zalijepila mali papirić s njenim rukopisom: „Najbolji pod koji je mama ikad oprala bio je put do mog uspjeha.“
