Kada je saznala da će umreti, Isidora Bjelica je tražila da njena porodica uradi jednu bolnu stvar 40 dana nakon smrti: Njen testament sve je iznenadio

Isidora Bjelica, književnica koja je tokom života ostavila snažan trag u javnosti, ne samo zbog svog stvaralaštva već i zbog načina na koji je živela i izražavala svoje stavove, bila je i ostala sinonim za hrabrost, autentičnost i duhovnu jasnoću. Njeno delo, ali i njen odnos prema smrti, ostali su u skladu s njenom filozofijom života: neustrašivo, iskreno i dostojanstveno.

Poznata po svojoj oštroumnosti, često je koristila ironiju i humor kako bi prodrla u duboke životne istine. Bilo da je pisala kolumne, romane ili javno govorila, njene reči su nosile težinu i jasnoću koja je retko koga ostavljala ravnodušnim. Isidora je bila osoba koja nije bežala od neprijatnih tema – smrt nije bila tabu, već prirodan deo postojanja, o kojem se mora govoriti otvoreno i bez straha.

Još za života, osmislila je ono što je sama nazvala virtuelni testament. Iako nije imao pravnu težinu, ovaj čin je nosio veliku simboličku vrednost. U pitanju nije bio klasičan testament koji se piše uz prisustvo advokata i svedoka, već poruka upućena onima koji su joj bili najbliži. Na poseban način, tim gestom je nastavila da oblikuje svoj svet i nakon smrti.

Ono što je posebno upečatljivo jeste uloga koju je u tom „testamentu“ poverila svojoj bliskoj prijateljici Zorani Pavić. Zamolila ju je da, umesto tradicionalne komemoracije, organizuje žurku u njenu čast – događaj koji će odražavati sve ono što je Isidora predstavljala: vedrinu, duhovnu snagu, otpor prema patetici i fokus na svetliju stranu života. Rekla joj je: „Organizuj mi afterlajf parti, jer ja sam Bjelica, a ne Crnica.“

Ova rečenica, s dozom karakterističnog humora, nosi poruku koja prevazilazi šalu – život je za slavljenje, ne za tugovanje. I zaista, njena želja je ispoštovana: četrdeset dana nakon njene smrti, umesto crnine, ljudi su se obukli u belo, smejali se, prisetili najlepših trenutaka i slavili njen život kroz muziku i druženje. Bila je to proslava duše, a ne žaljenje za gubitkom.

Iako su neki mogli doživeti ovu želju kao neobičnu ili čak kontroverznu, ona je bila u potpunosti u skladu sa Isidorinom prirodom. Ceo njen život bio je svedočanstvo otpora prema konvencijama i doslednosti sopstvenim principima. Ovakav „poslednji čin“ bio je samo još jedan dokaz njene doslednosti i hrabrosti.

Što se tiče materijalne zaostavštine, stvari su bile jednako jasno definisane. Njena deca, ćerka Vila i sin Lav, bili su jedini naslednici. Suprug, Nebojša Pajkić, poznati filmski reditelj i scenarista, nije bio pomenut u testamentu, ali ni on to nije doživeo kao uvredu niti je pravio problem oko toga. Naprotiv, u javnim izjavama je pokazao razumevanje i podršku, istakavši da mu je jasno da je Isidori bilo najvažnije da deca budu zbrinuta.

Treba napomenuti da je veći deo Isidorine imovine već bio utrošen na njeno lečenje. Njena borba sa bolešću trajala je dugo i bila iscrpljujuća, kako emocionalno, tako i finansijski. Međutim, ono što je ostavila iza sebe bilo je mnogo vrednije od materijalnih stvari. Nasleđe koje je ostavila svojoj porodici, prijateljima i čitaocima bilo je:

1. Primer bezuslovne ljubavi – kako majčinske, tako i partnerske.

2. Snaga karaktera i doslednost načelima, čak i kada je život bio nemilosrdan.

3. Neustrašivost pred smrću, sa kojom se suočila dostojanstveno.

4. Intelektualna i duhovna ostavština kroz knjige, kolumne i poruke.

Njena ideja o virtuelnom testamentu nije bila samo puka forma – bila je to poruka društvu da je vreme da se otvoreno govori o poslednjim željama i da se smrt prihvati kao deo života. Isidora je verovala da jedan iskren status na društvenim mrežama može imati veću snagu od najdetaljnijeg testamenta. Za nju, ono što osoba izrazi svojim rečima i svojim ponašanjem tokom života, govori više nego bilo kakav zvanični dokument.

Uprkos pravnim normama koje u Srbiji jasno definišu kako testament mora izgledati – rukom pisani dokument, prisustvo svedoka, zakonski zaštićen deo nasledstva za supružnika i decu – u njenom slučaju do pravne procedure nije ni došlo. Porodica je poštovala njenu reč, jer je poverenje već bilo izgrađeno, a namere bile jasne. Nije bilo ni nesporazuma, ni borbe oko imovine – sve je bilo transparentno i usklađeno s njenom voljom.

Njene izjave o smrti bile su jednostavne i upečatljive. U jednoj od svojih kolumni, napisala je da ne želi nikakvu pompu, već jednostavnu i laganu oproštajnu atmosferu. Navela je da njeni najbliži treba da koriste šifru „kanarinac“ kada pričaju o njenoj smrti – kao simbol lakoće, lepršavosti, ali i života. Bila je to još jedna poruka da se čak i o kraju može govoriti nežno i sa osmehom.

Otišla je iz ovog sveta 2020. godine, ali prisustvo koje je ostavila nije iščezlo. Ostala je kroz svoja dela – knjige koje su nastavile da inspirišu i posle njene smrti. Njene reči, zabeležene u kolumnama i intervjuima, i dalje odzvanjaju kao glas razuma, duha i hrabrosti.

Isidorina poslednja poruka, simbolična i jasna, sadržavala je poziv na slavlje:
„Želim da se radujete, da plešete, da budete u bijelom. Jer život treba slaviti – i kraj života takođe.“

U tome se ogleda celokupna filozofija njenog življenja – smrt nije kraj, već deo šire priče o postojanju.

Ne može se zaboraviti da je Isidora tokom života prolazila kroz mnoge teškoće. Bolela je duboko, mislila intenzivno, a njeno stvaralaštvo bilo je prožeto ličnim iskustvima, unutrašnjim borbama i duhovnim traganjima. Bila je glas onih koji nisu znali kako da izraze svoje strahove, patnje, ali i radosti. U njenim rečenicama mnogi su pronalazili utehu, ali i ohrabrenje da nastave dalje.

Isidora Bjelica je otišla ne u tišini, već u melodiji. Ne u zaborav, već u večno sećanje. Njena smrt nije označila kraj, već nastavak njenog prisustva u svakom osmehu onih koji su je voleli, u svakom pogledu na njene knjige, u svakom sećanju na njenu duhovitu i blagu reč.

I danas, kad se govori o njoj, ne govori se samo o piscu, već o ženi koja je pokazala da se i kraj može dočekati kao deo života, sa dostojanstvom i ljubavlju. Ostala je dosledna sebi do samog kraja – kao žena svetlosti, neko ko nije dozvolio da tama preovlada, čak ni kad je njen sopstveni život bio na izmaku.

U svetu u kojem smrt često dolazi kao tabu, kao tema koju se izbegava, Isidora nas je naučila da o njoj možemo govoriti otvoreno, smireno i sa radošću prema onome što je prethodilo. Time je ostavila najveće nasleđe – lekciju o životu, koja se ne završava smrću, već nastavlja kroz sećanja, dela i duh koji ne prestaje da nadahnjuje.