Imao je 3 dana kad ga je majka ostavila u domu u Tuzli: “Za 18. rođendan sam joj došao na vrata, a ona mi rekla rečenicu zbog koje sam odlučio da se svetim”

Amir Šečić – život koji je naučio da diše bez temelja

U tišini u kojoj bi trebalo da odzvanja dečji smeh, Amir Šečić je naučio da preživi – bez zagrljaja, bez sigurnosti, bez objašnjenja. Njegova priča, potekla iz Tuzle, a u korenu povezana sa Srebrenicom, jedno je od najpotresnijih svedočenja o tome kako odsustvo ljubavi ne mora biti kraj priče, već njen početak.

Nisu sve žene majke, čak i kada rode dete. To saznanje nije došlo filozofskom kontemplacijom ili tuđom pričom – Amir ga je doživeo već trećeg dana svog života, kada je, bez imena i bez zagrljaja, ostavljen u porodilištu. Njegova majka je otišla, a otac Ibrahim nikada nije ni pokušao da ga pronađe.

Dom za nezbrinutu decu postao je njegov prvi dom. Zidovi te ustanove čuvali su mnogo dečjih tajni, ali nisu umeli da pruže ono što je detetu najpotrebnije – sigurnost i nežnost.

Sam protiv sveta

Od najranijih dana, Amir je bio prepušten samom sebi. Bez šapata pred spavanje, bez nekoga ko bi mu obrisao suze, bez oslonca kada bi pao. Ipak, nikada se nije izgubio u mraku tuge. Umesto da traži krivce, tražio je smisao, a kada ga nije pronašao među ljudima, potražio ga je među rečima.

Pisanje je za njega postalo utočište, ali i oružje. Njegova knjiga, rođena iz bola, nije optužnica. Nije ni vapaj za pažnjom. To je svedočanstvo o detinjstvu koje nikada nije imalo miris doma – ali je, uprkos svemu, iznedrilo mladića sa snagom da preživi i ispriča svoju istinu.

Gde počinje napuštenost?

Pitanje koje se nadvija nad njegovim životom nikada nije dobilo odgovor – zašto? Zašto je ostavljen? Zašto ga niko nije poželeo? Zašto ga niko nije pitao kako je? Ipak, ono što nije znao, nije mu dalo da stane.

Detinjstvo mu je bilo podeljeno između institucionalne brige i hladnih praznina. U domu za nezbrinutu decu ostao je do petnaeste godine. Vaspitači su ga učili osnovama života, ali niko mu nije pružio pravu istinu o njegovom poreklu, niti mu ponudio emocionalni oslonac.

Jedina poruka koju je dobio bila je:

“Imaš svoj put. Idi njime.”

Išao je. Sam. Bez kompasa, ali sa neugaslom potrebom da pronađe vlastito značenje života.

Susret sa prošlošću

Kada je napunio 18 godina, skupio je hrabrost i pokucao na vrata žene koja mu je podarila život. Nadao se nečemu – možda pogledu, možda dodiru savesti, makar rečenici priznanja. Umesto toga, dočekala ga je hladnoća. Njene reči bile su nož kroz srce:

“Za mene je ovo običan dan. Ne znam zašto si došao.”

Taj trenutak bio je kraj svih nada. Više nikada nije želeo da se vrati tim vratima. Kasniji pokušaji razgovora uvek su se završavali ćutanjem, ponekad njenim, ponekad njegovim. Oboje su se povukli u svoje istine – i ostali tamo, svako sa svojim ranama.

Život u inostranstvu i početak duhovnog isceljenja

Sa samo 17 godina, Amir se otisnuo u Nemačku. Tamo je prvi put osetio šta znači boriti se za svaki dan. Bez podrške, bez sigurnosti, bez mogućnosti da pozove nekoga kada mu je teško. Bilo je to vreme koje ga je oblikovalo – vreme kada se kalio i učio da diše bez oslonca.

U toj tišini samostalnog života, pisanje mu je postalo terapija. Počeo je da pretače svoje misli, traume i sećanja na papir. I upravo tada je odlučio: napisaće knjigu.

Ali ne knjigu osvetoljubivu. Ne knjigu gneva. Napisaće knjigu istine.

Osveta perom, a ne rukom

Njegov način borbe nikada nije bio destruktivan. Nije krivio, nije napadao. Umesto toga, odabrao je da piše. Da govori. Da deli.

Papir i olovka postali su njegovi saputnici, njegovi štitovi i njegovo oružje. Svaka reč koju je napisao bila je čin oslobađanja. Svaka rečenica nova cigla u temelju koji sam zida.

Njegove poruke su jasne:

• Ljubav nije zagarantovana rođenjem

• Roditeljstvo nije obaveza tela, već duše

• Tuga može biti izvor snage

• Tišina ne mora biti kraj, već početak svedočenja

Poruka svima koji uzimaju ljubav zdravo za gotovo

Amir kroz svoje pisanje želi da nas podseti: neke stvari koje smatramo svakodnevnim luksuzom za nekog su nedostižan san. Topao obrok. Zagrljaj. Reč podrške. Ljubav roditelja.

“Cenite ono što imate, jer nekima to nikada nije bilo dato.”

Njegova knjiga nije napisana da budi sažaljenje, već da probudi svest. Da podseti ljude koliko je prisustvo važnije od poklona, koliko je toplina bitnija od reči, koliko je jedno “tu sam” važnije od svih obećanja.

Snaga onih koji su naučili da opstanu bez korena

Na kraju, Amir Šečić nije samo preživeo. On je uspeo da postane glas onih koji su ćutali, oči onih koji nisu videli podršku, pero onih koji nisu znali da se izraze.

Njegova poruka je kristalno jasna:

• Ne tražim suze. Tražim razumevanje.

• Ne tražim milost. Tražim poštovanje.

• Ne pišem da bih optuživao. Pišem da bih svedočio.

Njegova sudbina možda je bila tiha, ali njegov glas sada odzvanja snažno. U vremenu kada mnogi traže izgovore, on je pronašao snagu da ispriča istinu – i da njome pomogne drugima.