U danasmjem clanku Vam donosimo interesatnu priču o Milica Stojadinović ženi koja je donjela mnogo toga srpskoj kulturi,saznajte više….
Milica Stojadinović Srpkinja bila je žena koja je živela daleko ispred svog vremena – pesnikinja, rodoljubka, intelektualka i simbol jedne epohe. Govorila je čak sedam jezika, svirala gitaru i svojom harizmom i stihovima osvajala srca tadašnje srpske elite. Ipak, uprkos svom talentu, inteligenciji i lepoti, život joj nije podario srećan kraj. Umesto zasluženog priznanja i mira u starosti, poslednje dane provela je u bedi, proseći i hraneći se ostatcima sa groblja kako bi preživela.
Kao mlada žena, bila je ljubimica srpske inteligencije. Ljudi iz raznih krajeva putovali su u Vrdnik da bi je upoznali, opčinjeni njenim “nadzemaljskim očima” i pesmama koje su budile nacionalnu svest. Opisivali su je kao lepotu “koja nije sa ovog sveta” – srednjeg rasta, blagih crta lica i pogleda koji je zračio spokojem, kao da u sebi nosi tajnu celog univerzuma.
Njena pojava ostavljala je snažan utisak i na najveće umove tog vremena. Čak je i Njegoš, crnogorski mitropolit, bio toliko očaran njenom duhovnošću i lepotom da je, prema predanjima, često govorio kako mu je žao što je izabrao crkveni put i što mu nije dato da voli kao običan čovek. “Da nisam nosio mantiju, tražio bih njenu ruku,” navodno je govorio najbližima.
Ali Milica nije bila samo žena izuzetne lepote. Imala je britak um i snažnu volju. U vremenu kada je pismenost bila retkost čak i među muškarcima, ona je čitala evropske klasike, prevodila sa nemačkog i italijanskog jezika i pisala pesme koje su ujedinjavale narod u borbi za slobodu. Njena zbirka pesama iz 1850. godine donela joj je slavu koju nijedna žena tog doba nije imala.
Međutim, njeno lično prokletstvo bila je nesrećna ljubav. Snažno je volela uglednog beogradskog trgovca koji joj je obećavao brak, ali je on izdao njeno poverenje i oženio se mlađom i bogatijom ženom. Milica ga nikada nije prebolela. Ostala mu je verna u srcu do poslednjih dana, odbijajući sve udvarače koji su joj nudili ruku i sigurnost.
Nekadašnja “Vrdnička vila”, kako su je zvali, u poznijim godinama života postala je senka same sebe. Njeni nekadašnji obožavaoci, koji su joj u mladosti pevali stihove i divili se njenoj pojavi, sada su je izbegavali na ulicama Beograda. Siromaštvo ju je primoralo da traži hranu na grobljima, skupljajući ostatke sa daća i zadušnica. “Sve sam žrtvovala za Srbiju, a ona me zaboravila,” govorila je u starosti, dok su ljudi prolazili pored nje bez ijednog pogleda.
Njene nekada blistave oči, koje su mamile uzdahe i oduševljavale pesnike i kneževe, sada niko nije želeo da pogleda. Njene beleške iz tog perioda otkrivaju bol i razočaranje zbog sveta koji ju je odbacio. “Nisu se setili da sam bila ta koja je za Srbiju pevala kad su drugi ćutali,” zapisala je.
Milica je umrla 1878. godine, zaboravljena i sama, bez porodice i prijatelja koji bi je ispratili. Sahranjena je zahvaljujući dobroti nekoliko ljudi koji su skupili novac za pogreb, daleko od slave i titula koje su joj u mladosti tepale. Njena sudbina ostala je opomena da čak i najveći talenti i najplemenitija srca mogu biti prepušteni zaboravu kada nestane svetlost njihove slav
