Bilo je to davne 1989. godine, u jesen, kada se jedno školsko putovanje u Lenjingrad pretvorilo u nezaboravnu životnu epizodu, utkanu u pamćenje jedne mlade devojke. Putovanje je bilo organizovano tokom jesenjeg raspusta, a ceo razred, u želji da doživi nešto posebno, odlučio je da zajedno ode na višednevni izlet u ovaj veličanstveni grad. Tačan broj dana koje su proveli tamo možda je izbledeo iz sećanja, ali ono što se tada dogodilo ostalo je duboko urezano u dušu.
Tokom boravka u Lenjingradu, učenici su imali veoma bogat i sadržajan program. Posetili su mnoge kulturne i istorijske znamenitosti, šetali gradom, uživali u atmosferi koja odiše prošlošću i elegancijom. Iako su bili veoma mladi, mnogi su već tada shvatili da su deo nečeg većeg – nešto što ih oblikuje i čini zrelijima.
Put nazad bio je organizovan vozom, i kako ih je bilo mnogo, raspoređeni su u dva vagona. Devojka koja priča ovu priču sedela je sa svojom bliskom drugaricom, i u nekom trenutku su odlučile da obiđu i ostale drugove. U jednom kupeu zatekle su dečake kako igraju karte, smeh i energija širili su se, kao da su želeli da svaki trenutak produže u večnost. Zajedništvo koje su tada osećali bilo je gotovo opipljivo.
Na samom početku voza, u prvom kupeu, zapažena su dva muškarca romskog porekla. Jedan je bio stariji, drugi mlađi, ali ono što ih je izdvajalo nije bila samo njihova spoljašnjost – koja je bila uredna i kultivisana, već njihov pogled, držanje i prisustvo koje je odudaralo od svakog predrasudnog obrasca. U trenutku kada su naišle, jedna devojka iz grupe je, gotovo nepromišljeno, predložila da traže gatanje.
Stariji muškarac je odmah odbio, rekavši da to nije pravi trenutak, dok je mlada žena koja je bila s njima ostala tiha i nenametljiva. Međutim, posle kraćeg oklevanja, ipak su pristali. Zanimljivo je što nisu želeli koristiti karte koje su im ponuđene – Ciganka je čak izgovorila rečenicu: „Vaši ljudi lažu“, kao da je htela da ukaže na neku dublju neistinu ili nepouzdanost.
Bez da traži ikakvu naknadu, ona je počela da gata. Njen ton nije bio nametljiv, već više zabavan, ali s vremena na vreme u njenim rečima moglo se naslutiti nešto ozbiljnije, nešto što ne pripada samo šali. Dok su neki rado prihvatili da im se proriče sudbina, glavna junakinja je ostala po strani. Nije je zanimala budućnost, ili možda, nije želela da je zna. Ipak, posmatrala je sve – upijajući atmosferu, reči i izraze lica drugih.
U jednom trenutku pridružili su im se i dečaci iz razreda. Dok je Ciganka gledala jednog od njih, njeno lice se promenilo. Ozbiljnost i tuga zavladali su njenim izrazom, kao da je u njegovom pogledu videla nešto što joj nije bilo prijatno. Završila je s gatanjem bez objašnjenja, ali osećaj nelagode ostao je da lebdi u vazduhu.
U kasnijem razgovoru, dok su se drugarica i ona prisećale i analizirale sve što su čule, došlo je do trenutka koji se urezao u pamćenje za ceo život. Kada su bile na izlasku iz kupea, Ciganka je zaustavila njih dve, kao da joj je još nešto važno ostalo da kaže.
Prvo se obratila prijateljici glavne junakinje:
„Nemoj se udavati dve godine, bićeš udovica.“
A zatim je dugo gledala u nju – onaj pogled koji prodire dublje od reči, kao da zna sve što druga osoba skriva u sebi. I tada su došle reči koje su zauvek promenile način na koji će gledati na sopstveni identitet:
„U tebi teče tuđa krv, devojko…“
U tom trenutku, te reči nisu bile otkrovenje – već potvrda. Naime, već tada je znala, iako ne zvanično, da nije biološko dete svojih roditelja. Njen izgled, azijskog porekla, izazivao je znatiželju i pitanja još od detinjstva. Sumnja je već postojala, ali sada je dobila oblik – i reči koje je više nije mogla ignorisati.
Ciganka je tada dodala i da će njen život biti težak, pun izazova, ali da neće ostati usamljena. Tada je pogled preusmerila ka dečaku kog su svi zvali „čupavi“. O njemu je rekla nešto što je ostavilo jeziv trag:
„Smrt hoda pored njega… neće dugo živeti.“
Iako su tada bile mlade, i pomalo razigrane, devojke nisu sve to shvatile ozbiljno. Ipak, reči koje su bile izgovorene nisu nestale – ostale su kao tiha senka, kao mogućnost, kao pitanje.
Prošlo je nešto manje od dve godine kada je glavna junakinja bila na venčanju svoje drugarice. U tom trenutku, sve se činilo kao bajka, sve osim jedne činjenice – Cigankina proročanstva bila su u pozadini misli. I nažalost, dve godine kasnije, ta proročanska rečenica se obistinila – muž njene prijateljice se utopio, ostavivši je udovicom.
Što se tiče “čupavog dečaka”, život ga nije poštedeo. Prvo je doživeo tešku saobraćajnu nesreću kada ga je, vozeći motocikl, udario automobil. Jedva je preživeo. Nakon povratka iz vojske, ponovo se našao na ivici smrti kada je skoro stradao pod vozom. Ipak, čudom je preživeo oba događaja – kao da mu je sudbina pružila novu šansu.
Danas, glavna junakinja s punom sigurnošću zna da je kazahstanskog porekla. Taj deo njenog identiteta joj je davao snagu, posebnost, ali i izazove. Iako joj život nije bio lak, naučila je kako da se nosi sa teškoćama. Usamljenost, koju je Ciganka pomenula, još uvek joj visi kao pitanje nad glavom – ali ne kao istina, već kao mogućnost koju ne želi da prihvati.
Iako bi mnogi mogli reći da su to samo slučajnosti, u njoj je i dalje prisutan onaj osećaj da su reči iz voza imale dublje značenje. Neka tiha mistika, gotovo spiritualna energija, ostala je vezana za taj susret sa sudbinom. Ipak, ono što se čini kao ključna poruka ovog sećanja jeste sledeće:
-
Postoje stvari koje je možda bolje ne znati unapred
-
Neizvesnost ima svoju svrhu – oslobađa, rasterećuje, dozvoljava da živimo trenutak
-
Sudbina može da se promeni, ali neki putevi, čini se, već su ucrtani
Kao što su putnici u tom vozu gledali kroz prozore dok su vozili ka svojim sudbinama, tako i mi svakodnevno gledamo u nepoznato. Život nije sigurna karta, već niz susreta, reči i trenutaka koji nas oblikuju. A neki od tih trenutaka, ma koliko izgledali mali, ostanu u nama – ne kao teret, već kao svetionici koji nas vode kroz maglu vremena.
U tebi teče tuđa krv, devojko… – te reči više nisu opomena, već potvrda hrabrosti da se živi istina, ma kakva bila.
