U jednom od emotivno najintenzivnijih televizijskih razgovora poslednjih meseci, Goca Tržan, poznata po svojoj iskrenosti i direktnosti, otvoreno je govorila o svom mišljenju povodom učešća Lune Đogani u rijaliti programu „Zadruga“. Gostujući u emisiji koju vodi upravo Luna, Goca nije samo komentarisala događaje iz prošlosti, već je ponudila i širu perspektivu o tome koliko medijsko eksponiranje može imati dubok psihološki uticaj na mlade ljude, pogotovo one koji još uvek traže sopstveni identitet.
U toku razgovora, između ove dve javne ličnosti nije bilo mesta za formalnosti – reči su bile prožete emocijama, sećanjima, ali i jasno izraženom brigom. Goca, koja Lunu poznaje još od detinjstva, nije krila svoje mišljenje. Naprotiv, kroz oštar ton i metaforičan izraz da bi je „izvukla za kosu“ da ju je uhvatila u trenutku odluke o ulasku u rijaliti, pokazala je koliko duboko veruje da takvi formati nisu samo zabava, već ozbiljan oblik eksperimentisanja sa psihom učesnika.
Rijaliti programi, prema Gocinim rečima, nisu bezazleni – oni se, kako je istakla, više mogu nazvati „socijalnim eksperimentima“ koji manipulišu emocijama, slabostima i nesigurnostima svojih učesnika. Naročito su opasni za one koji nemaju razvijen sistem samoodbrane, emocionalnu stabilnost i iskustvo koje bi im pomoglo da se nose s pritiskom koji takva vrsta eksponiranja donosi.
Luna je, sa svoje strane, pokazala da je prošla proces introspektivnog sazrevanja. Njen osmeh u trenucima samoironije i priznanja – kada je rekla: „Mama je trebalo da me tuče“ – govori o razumevanju posledica svojih odluka, ali i o spremnosti da o njima govori bez srama. To nije bio pokušaj opravdanja, već priznanje greške i dokaz da je iz nje nešto naučila.
Emocionalni rast koji je Luna demonstrirala tokom ovog razgovora dodatno je došao do izražaja kroz njenu sposobnost da prihvati prošlost. Više ne beži od svojih grešaka, već ih koristi kao polaznu tačku za sopstveni razvoj. Nije pokušala da se predstavi kao žrtva okolnosti, već kao osoba koja je, prolazeći kroz teškoće, uspela da stekne snagu i jasnoću o tome šta želi od života.
U nastavku razgovora, Goca je otkrila da je još dok je Luna bila u rijalitiju, imala potrebu da razgovara sa Anabelom Atijas, Luninom majkom, izražavajući zabrinutost i neslaganje s tim izborom. Bez obzira na to što je prošlo dosta vremena, njeno mišljenje se nije promenilo – i dalje veruje da su takvi programi, posebno za mlade, izuzetno opasni. Naglasila je kako produkcije često ne mare za emocionalno stanje učesnika, već eksploatišu njihove slabosti, praveći sadržaj koji izaziva reakcije publike, ali ostavlja posledice po one koji su u njemu.
Bez imalo zadrške, Goca je kritikovala sam koncept ovih formata:
-
Zatvoreni prostori i izolacija utiču na percepciju stvarnosti kod učesnika.
-
Neprekidno snimanje eliminiše privatnost i remeti osećaj sigurnosti.
-
Psihološki pritisak i montaža sadržaja mogu da kreiraju iskrivljenu sliku o učesnicima, što ih dodatno destabilizuje.
-
Gledaoci često zaboravljaju da je reč o stvarnim ljudima, a ne o fiktivnim likovima iz scenarija.
Gocin pogled na stvari možda jeste direktan i oštar, ali nikako nije bezosećajan. Njena oštrina nosi suštinu brige i osećaja odgovornosti, posebno prema onima koji su još u procesu formiranja svojih stavova, vrednosti i identiteta. Jasno je stavila do znanja da ne smatra da je Luna loša osoba zbog tog izbora, već da bi volela da je imala više zaštite i podrške kako ne bi dospela u takvu situaciju.
Kroz razgovor je otvoreno i pitanje roditeljske odgovornosti. Iako nije direktno upirala prstom ni u koga, Goca je ukazala na to da roditelji često greše kada dozvoljavaju svojoj deci da, u želji za afirmacijom ili finansijskom sigurnošću, ulaze u svet koji može biti surov i nepredvidiv. Ona smatra da roditelj ima obavezu da zaštiti dete, pa i onda kada se to dete već smatra odraslom osobom. Zrelost, kako kaže, ne dolazi sa godinama, već sa iskustvom i podrškom.
Ovaj razgovor nije bio samo o prošlosti. Bilo je reči i o tome kako Luna danas koristi svoju platformu. Kao voditeljka, sada se nalazi na drugoj strani – ona postavlja pitanja, vodi razgovore, ali i pruža prostor za empatične i introspektivne diskusije. Na neki način, sada koristi iskustvo koje je stekla u rijalitiju da bude glas razuma za druge koji su na sličnim životnim raskrsnicama.
Snaga ove emisije leži u tome što nije pokušala da pruži lak odgovor ili gotov zaključak. Umesto toga, otvorila je prostor za dijalog o temama koje se često guraju pod tepih:
-
Uticaj medija na mentalno zdravlje.
-
Granice između lične odluke i sistemske odgovornosti.
-
Pritisak javnosti na mlade poznate ličnosti.
-
Odnos između greške i oproštaja – prema sebi i drugima.
Publika je tako dobila priliku da ne gleda samo još jedan intervju, već da bude svedok razgovora koji je istovremeno bolan i lekovit. U svetu koji često preferira površnu zabavu nad stvarnim osećanjima, ovakvi trenuci deluju kao osveženje i podsetnik da autentičnost još ima svoje mesto.
Goca Tržan se ovom prilikom pokazala kao ne samo umetnica, već i kao žena koja ne zazire od istine, čak ni kada ona može da zaboli. S druge strane, Luna Đogani je pokazala da je moguće prevazići lične padove i od njih napraviti odskočnu dasku za nešto veće. Njih dve, iako sa različitih pozicija, delovale su kao saveznice u zajedničkom cilju – da se govori iskreno, otvoreno i sa poštovanjem.
U vremenu kada se često vrednuje samo ono što donosi klikove i gledanost, ovaj susret podseća da postoji i drugačiji narativ. Narativ u kome se ljudi ne gledaju kroz greške, već kroz sposobnost da iz njih uče i rastu.
Na kraju, ono što ostaje jeste poruka da iza svake medijske priče stoji čovek, sa svim svojim slabostima, ranama i borbama. I da je ponekad najvažnije imati nekoga ko će reći – ne da si pogrešio, već da si zaslužio priliku da naučiš, promeniš se i kreneš dalje. Goca i Luna su to, makar na kratko, uspele da pokažu pred svima.
