Jedna žena iz Srbije prošla je kroz izuzetno emotivan period nakon gubitka svoje majke. Međutim, ono što je usledilo nakon toga potpuno je promenilo njen život. U trenutku kada je odlučila da se suoči sa stvarima koje je izbegavala, otkrila je nešto što nije mogla ni da zamisli.
- Nakon smrti svoje majke, žena je bila u dubokom tugovanju. Njena kuća bila je ispunjena tišinom i bolom, a ona nije imala snage da se suoči sa stvarima koje su je podsećale na majku. Međutim, deset dana nakon sahrane, skupila je hrabrost da uđe u majčinu sobu i pokuša da sredi prostor. Dok je podizala posteljinu na starom francuskom ležaju, očekivala je samo prašinu i uspomene. Međutim, ono što je ugledala potpuno ju je šokiralo.
Ispod kreveta, uredno složen, nalazio se poveći snop novčanica. U početku je pomislila da je umorna i da joj se priviđa zbog tuge i iscrpljenosti. Međutim, kada je ponovo pogledala, shvatila je da su to prave evro-novčanice, u apoenima od 100 i 200 evra, poređane kao u banci, bez ikakvog posebnog pakovanja – samo složene u staru limenu kutiju. U kutiji se nalazilo oko 700.000 evra.
- Žena nije imala predstavu da se u njenom porodičnom domu čuva tolika količina novca. Sve joj je izgledalo kao scena iz filma – život ju je, niotkuda, postavio pred ogroman izazov: šta sada?
Nakon početnog šoka, usledila su pitanja – kako upravljati tolikim novcem, kome reći, šta prijaviti, a šta zadržati u tajnosti? Naizgled, to je bio trenutak kada život konačno počinje, ali ispostaviće se da je to bio početak jednog potpuno novog, nepredvidivog poglavlja.
Prvo je pomislila da kupi neku nekretninu, da uloži u nešto trajno. Ali onda je shvatila – nema decu, nema porodicu, živi sama. Za koga to sve? I tada je krenulo… Ludilo. Ljudi su počeli da se javljaju, da daju predloge, da traže pomoć. Odjednom su svi imali ideju za neki posao, za neki put, za ‘samo još jednu šansu’.
Nije imala srca da odbije one koji su tražili pomoć. Počela je da poklanja, da pomaže, da kupuje stvari i za sebe i za druge, često bez razmišljanja. Odem po patike, kupim troje. Jedne za mene, jedne za nekog rođaka, jedne za komšinicu. Sve je delovalo normalno – dok nije postalo previše.
Ljudi su znali da ne radi, ali i da ima novac, pa su polako počeli da dolaze s molbama, pričama, predlozima. Znali su da dobija novac iz inostranstva, ali niko nije znao za ono ispod kreveta. Ipak, počela je da popušta – i ubrzo, novac je samo curio.
Danas, s vremenskim odmakom i jasnijom slikom svega što se dogodilo, žena priznaje da je mogla i morala drugačije. Kažu – ne možeš potrošiti toliko. Dajte nekom pravom, pa ćete videti! Novac koji nije zarađen lako ode, a najteže se uči lekcija kad misliš da imaš vremena i prostora da grešiš. Nemaš. Sve dođe na naplatu.
Ona se danas trudi da vodi mirniji i skromniji život, bez pretjerivanja i impulzivnih odluka. Novac koji joj je ostao ulaže pažljivo i povučeno, više ne govori o njemu, a ljudi oko nje su – kako sama kaže – “probrani”.
Njena priča je podsećanje na to koliko neočekivani dobitak može promeniti nečiji život – ali ne uvek na način na koji bismo zamislili.
