U svakodnevnom životu ljudi često nose imena koja su uobičajena, ne izazivaju posebnu pažnju niti ostavljaju utisak na one koji ih čuju. Međutim, postoje i oni rijetki pojedinci čija imena sama po sebi pričaju priču, izazivaju komentare, poglede, pa čak i osude. Takav je slučaj sa jednim čovjekom iz Bosne i Hercegovine, čije ime već decenijama izaziva pažnju – kako dobronamernu, tako i onu radoznalu ili podsmešljivu.
Radi se o čovjeku koji se zove Tito Misimović. Rođen je 30. oktobra 1986. godine u selu Vrbaška, u blizini Gradiške, i iako se po struci bavi varilačkim zanatom, njegov život nosi mnogo više slojeva od toga. Njegova svakodnevnica obojena je jednim, na prvi pogled neobičnim, a zapravo veoma simboličnim imenom koje su mu roditelji dali – Tito, po slavnom vođi bivše Jugoslavije, Josipu Brozu.
Priča o njegovom imenu počinje sa njegovim ocem, Vitomirom Misimovićem, koji se vratio iz Australije i iz jednog ličnog, pomalo ironičnog razloga, odlučio da svom sinu da ime Tito. Iako nije bio pobornik komunističke ideologije, niti je gajio simpatije prema liku i delu Josipa Broza, Vitomir je iz nekog svog inata i specifičnog revolta prema tadašnjoj vlasti odlučio da upravo to ime dodeli svom sinu. U šali je često znao reći da on “psuje svog Titu, a ne Broza”, aludirajući na to da nije imao nikakav odnos poštovanja prema istorijskoj ličnosti, već je to ime koristio kao sredstvo lične provokacije prema sistemu.
Tito Misimović, nažalost, nije imao luksuz da bira svoje ime niti značenje koje mu se pridaje. Njegovo detinjstvo i mladost bili su obeleženi raznim situacijama koje su proisticale upravo iz tog imena. Od prvih dana u školskim klupama, suočavao se sa zadirkivanjem i nerazumevanjem. Djeca su ga često provocirala, ne shvatajući složenost priče iza imena koje nosi. To nije bila samo šala, već i neprijatna situacija u kojoj se mladi Tito morao nositi sa nečim što nije izabrao.
U početku je osećao stid i nesigurnost, ali kako je odrastao, naučio je da prihvati svoje ime kao deo svog identiteta. Umesto da ga posmatra kao teret, vremenom ga je pretvorio u snagu i simbol posebnosti. Naučio je da bude ponosan na ono što ga izdvaja od drugih, čak i ako je to ime koje mnogi doživljavaju kao čudno ili neprimereno.
Jedna od najosetljivijih i najintimnijih situacija vezana za njegovo ime dogodila se kada je želeo da krsti svoju djecu. Sveštenik je odbio da krsti decu samo zato što je otac nosio ime Tito. To iskustvo je bilo duboko frustrirajuće za njega i njegovu porodicu. Ipak, umesto da dopusti da ga to obeshrabri ili razočara, Tito je pronašao rešenje – uz pomoć kuma, prihvatio je drugo ime za potrebe crkvenih knjiga. Tako je u zvaničnoj crkvenoj evidenciji postao Tomislav, dok je u svakodnevnom životu ostao Tito.
Ovaj kompromis pokazuje njegov pragmatičan pristup životu – razumevanje društvenih normi i institucija, ali i potrebu da zadrži ono što ga čini autentičnim. Njegova životna filozofija može se opisati kao: biti drugačiji nije slabost, već snaga.
U svojoj zajednici, danas živi u Glini, gde su ga ljudi s vremenom prihvatili i prestali da se iznenađuju njegovim imenom. Ono što je nekada izazivalo poglede i šaputanja, postalo je svakodnevica. Ljudi su ga upoznali, zavoleli i naučili da poštuju čoveka, a ne samo etiketu koju nosi. Njegovo ime više nije tabu – postalo je poznato, čak i simpatično.
Zanimljivo je i to da Vitomir, u duhu svog specifičnog pogleda na svet, nije stao samo na jednom istorijskom imenu. Nakon Tita, dao je ime svom drugom sinu Dragoljub, inspirisan Dražom Mihailovićem, liderom Jugoslovenske vojske u otadžbini. Tako su u porodici Misimović odrasla dva brata: Tito i Draža – što je mnogima zvučalo kao šala iz političkog skeča. Komšije su ih često zadirkivale govoreći: “Vidi kako se vole Tito i Draža.” Ali za braću, ta imena nisu bila ni povod za svađu ni razlog za sram, već deo njihove svakodnevice, deo porodične priče koju su s godinama naučili da nose sa osmehom.
Tito danas otvoreno priznaje da mu se često dešava da ga ljudi pitaju za njegovo ime, pogotovo oni koji ga ne poznaju. Njegov identitet budi radoznalost, ali i inspiraciju. I u privatnim trenucima, poput sklapanja braka, doživeo je da ljudi komentarišu sa dozom humora: “Udala se Zora za Titu.” Umesto da se ljuti ili oseća neprijatno, on se smeška, jer je svestan da to ime, bez obzira na sve, nosi priču, snagu i karakter.
U suštini, Tito Misimović nije samo ime – on je simbol vremena, prošlosti koja se još uvek reflektuje kroz pojedince. On je primer toga kako neko može živeti sa etiketom, a da je preobrazi u lični pečat. Njegova priča govori o:
-
Otporu prema stereotipima
-
Prihvatanju sopstvene različitosti
-
Snazi da se iz nelagode stvori identitet
-
Humoru kao načinu preživljavanja u zajednici punoj predrasuda
Iako se možda ne bavi politikom, ni istorijom, on je hodajući podsetnik na prošlost, ali ne kao teret – već kao trag u vremenu. Danas, kada ga neko upita koga od visokih zvaničnika je sreo, Tito sa osmehom pominje Zorana Adžića, s ponosom govoreći da su ga poštovali zbog toga ko jeste, a ne zbog toga kako se zove.
Njegovo ime nije ostavilo traga samo na njegovom pasošu – ono je oblikovalo njegovu životnu putanju, međuljudske odnose, način razmišljanja i u velikoj meri učinilo ga otpornim na tuđa mišljenja. Tito nije dozvolio da ga definira prošlost niti ideologija vezana za njegovo ime – on je izgradio sopstveni identitet, sa porodicom koju voli i životom koji vodi s integritetom.
Možda je najvažnija lekcija koju njegova priča nosi to da imena imaju značenje, ali ljudi mu daju kontekst. Tito Misimović je živi primer da ni najneobičnije ime ne mora biti prepreka, već da može postati priča, anegdota, pa i most između prošlosti i sadašnjosti.
