Jutro 10. septembra 1976. godine u Hrvatskoj, tačno iznad Vrbovca, postalo je mesto jedne od najtragičnijih i najsvirepijih nesreća u istoriji evropske avijacije. Umesto predvidivog leta i uzbuđenja putnika, ovo jutro donelo je scenarij iz najgore noćne more, jer se desio direktan sudar dva putnička aviona – jedan domaće jugoslovenske kompanije Inex Adria Airways, a drugi britanske kompanije British Airways. Ovaj tragedijski događaj ostavio je dubok trag u kolektivnoj svesti, ne samo zbog razmera nesreće, već i zbog uzroka koji su do nje doveli.
U to vreme, kraj sedamdesetih godina prošlog veka, vazdušni prostor tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije bio je ključni koridor za avione koji su leteli iz Zapadne Evrope prema Bliskom Istoku i Aziji. Političke tenzije i zatvorene granice zemalja pod sovjetskom dominacijom učinile su da je jugoslovenski vazdušni prostor bio jedina ruta koja je bila slobodna za međunarodni prelet. U tom kontekstu, 10. septembra 1976. godine, avion tipa McDonnell Douglas DC-9 kompanije Inex Adria poleteo je iz Splita ka Kelnu, noseći 113 ljudi, među kojima je bilo šest članova posade. Istovremeno, iz Londona je ka Turskoj leteo avion Trident 3B britanskog British Airways, sa 63 putnika i članova posade.
- Oba aviona su letela prema unapred utvrđenim rutama, verujući da je nebo sigurno i da neće biti nikakvih problema. Međutim, nešto se desilo u kontrolnom tornju u Zagrebu. Gradimir Tasić, kontrolor leta koji je bio zadužen za ovu dionicu, bio je iscrpljen jer je radio treću smenu zaredom. Radno vreme od dvanaest sati dnevno bilo je česta praksa u to vreme zbog nedostatka osoblja i loše infrastrukture. Tasić je pilotu DC-9 izdao uputstvo da “zadrži visinu i javi se nakon prelaska Zagreba”. Pilot je tražio pojašnjenje, ali odgovor nije došao na vreme, a komunikacija je bila spora i puna tehničkih problema.
Sudar aviona desio se na visini od oko 10.000 metara, pri brzini većoj od 900 kilometara na čas. Krilo jugoslovenskog aviona DC-9 direktno je presjeklo trup britanskog Tridenta, što je izazvalo momentalnu dekompresiju kabine. Avion Trident se u tom trenutku raspao u vazduhu, a njegov rep je pao na zemlju sa ogromnom silinom. DC-9 je još nekoliko trenutaka pokušavao da održi kontrolu, ali je ubrzo izgubio uzgon i srušio se pod oštrim uglom, udarivši u svoje desno krilo. Nažalost, nijedna osoba na oba aviona nije preživela ovu katastrofu – svih 176 putnika i članova posade poginulo je na licu mesta.
Prvi koji su stigli na mesto nesreće bili su lokalni meštani i pripadnici policije iz Vrbovca. Ono što su zatekli bilo je pravo apokaliptično scensko okruženje – krhotine aviona bile su rasute po širokom području, među njima dečje igračke, putne torbe, pasoši, dokumenti, ali i tela putnika. Jedan od policajaca kasnije je ispričao kako je pronašao bebu koja je delovala kao da daje znakove života, ali, uprkos naporima, niko nije mogao da spasi dete, jer je njegovo telo bilo previše oštećeno u silovitom sudaru. Ova tragedija, koju je ceo svet gledao s užasom, bila je posledica ljudske greške, a odgovornost je pala na kontrolora leta Gradimira Tasića.
Tasić je osuđen na sedam godina zatvora, iako se ubrzo pojavila jaka pobuna među njegovim kolegama i stručnjacima u vazduhoplovstvu. Mnogi su smatrali da on nije bio jedini krivac za ovu tragediju, već da je bio žrtva mnogo dubljeg sistemskog problema. Nedovoljna obuka kadra, zastarela tehnika, preopterećenost radnika i nedostatak komunikacijskih resursa bili su problemi koji su tokom godina dolazili na površinu. Kasnije je Tasićeva kazna smanjena, ali emocionalni i psihološki uticaj ove nesreće nikada nije prestao.
- Meštani obližnjih sela i svedoci nesreće prepričavali su potresne scene: jedan avion je padao kao kamen, dok je drugi kružio, raspadajući se u vazduhu. Nebo je bilo prekriveno dimom, plamenom i delovima olupina. Po poljima su ostale stvari putnika – cipele, torbe, pasoši, a na terenu su ostali i fotografije iz porodičnih albuma. To je bio jeziv podsetnik na to koliko su putnici tog dana bili obični ljudi, sa svojim snovima i planovima. Najveći broj stradalih činili su nemački turisti koji su se vraćali sa letovanja na jadranskoj obali, što je ovom događaju dalo i međunarodnu dimenziju.
Nekoliko dana nakon nesreće, na mestu pada podignut je mali krst, kao skroman, ali snažan simbol večnog sećanja na tragediju. Taj krst i danas stoji, tiho podsećajući na dan kada su se životi 176 nedužnih ljudi zauvek promenili.
Za British Airways, ovo je do danas jedina nesreća u kojoj su poginuli putnici, čineći je jedinom fatalnom nesrećom u istoriji tog avio-prevoznika. Za bivšu Jugoslaviju, ovo je bila najveća avionska nesreća u zemlji i jedan od najtragičnijih događaja u istoriji regiona.
- Nakon nesreće, trajale su duge i iscrpljujuće pravne borbe. British Airways je 1979. godine podneo tužbu protiv tadašnje SFRJ, optužujući državu za nemar i odgovornost u vezi sa kontrolom leta. Ovaj proces je trajao decenijama, prolazeći kroz sve pravne instance u Srbiji, da bi konačno 2012. godine bio odbijen zahtev za naknadu štete. Ustavni sud Srbije je 2016. godine priznao da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali nije priznao povredu prava na pravično suđenje. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu uključio se u slučaj 2021. godine, nakon što su sve domaće pravne mogućnosti iscrpljene. Pored toga, 19 članova porodica žrtava, uglavnom članova posade britanskog aviona, podnelo je odvojene tužbe za naknadu štete, ali su iznosi koje su tražili ostali neobjavljeni, dok je većina sporova ostala zakopana u sudskim arhivama.
Ova tragedija je, bez sumnje, ostavila neizbrisiv trag na sve koji su bili povezani sa njom, bilo kao neposredni svedoci, bilo kao porodice žrtava, a njeni efekti osećaju se i danas, kroz sećanja i pravne borbe koje su trajale decenijama.
