Postoje trenuci u godini kada se život, svakodnevnica i navike ljudi podrede nečemu uzvišenijem – duhovnom doživljaju koji prevazilazi uobičajene rituale. Jedan od takvih dana je Veliki petak, trenutak duboke tišine i sabranosti za sve hrišćane širom sveta. Taj dan ne nosi u sebi prazničnu euforiju, već duboko ukorenjenu tugu, jer nas podseća na dan kada je, prema hrišćanskom verovanju, Isus Hristos razapet na krstu i time podneo najveću žrtvu za čovečanstvo.
U hrišćanskom kalendaru, ovaj dan se izdvaja po svom značaju – on ne podrazumeva proslavu, već kontemplaciju, molitvu i poštovanje. Vernici ga dočekuju s ozbiljnošću i duhovnom tišinom, odričući se svakog oblika zabave ili veselja. Post je centralni deo obeležavanja Velikog petka, i to ne bilo kakav – već strogi post, koji u mnogim tradicijama znači potpuno uzdržavanje od hrane i pića tokom celog dana. Na taj način, telo i duh se sjedinjuju u izrazu poštovanja prema Hristovoj patnji.
U mnogim pravoslavnim sredinama, ovaj dan se dodatno poštuje izbegavanjem bilo kakvih fizičkih poslova – kako u kući, tako i na polju. Time se simbolično ostavlja prostor za posvećenost molitvi, tišini i razmišljanju o duhovnim vrednostima koje ovaj trenutak nosi.
Pored duhovnog aspekta, Veliki petak je i dan koji nosi bogatu simboliku u svakodnevnim običajima, naročito u vezi s jednim važnim elementom uskrsne tradicije – farbanjem jaja. Iako se najčešće jaja farbaju na Veliki petak, nije reč o pukom dekorativnom činu. Prvo ofarbano jaje, prema vekovima staroj tradiciji, mora biti crvene boje. Ova boja nije slučajna – ona simbolizuje krv Hristovu, prolivenu na krstu, i na taj način postaje duhovni znak zaštite i života. Upravo to prvo crveno jaje se u mnogim domovima čuva tokom cele godine, kao simbol čuvara doma i porodice.
Iako je crveno jaje najvažnije i najdublje ukorenjeno u verovanju, ostatak jaja se obično farba u raznim bojama, koristeći različite tehnike i materijale, što ovoj tradiciji daje i vizuelnu lepotu. Veselo i šareno farbanje simbolizuje radost vaskrsenja, pobedu života nad smrću i predstavlja deo priprema za Uskrs – najradosniji hrišćanski praznik.
Od najranijih vremena, jaje je bilo viđeno kao snažan simbol života. U mnogim kulturama, pa tako i u hrišćanskoj, verovalo se da je svet proizašao iz jajeta, što ga čini simbolom novog početka, plodnosti i obnavljanja. U hrišćanskoj simbolici, ono postaje slika vaskrsenja, prirodnog buđenja i vere u večni život.
Ipak, u okviru ove svetle i radosne tradicije, javlja se pitanje koje kod mnogih izaziva dilemu – šta ako je porodica u periodu žalosti? Kako postupiti u vezi s farbanjem jaja kada je neko blizak preminuo? Da li je tada prikladno uopšte učestvovati u ovom običaju?
Odgovor na ovo pitanje varira, zavisno od toga da li se posmatra kroz prizmu lokalne tradicije ili crkvenih učenja. U pojedinim krajevima Srbije, naročito u centralnim delovima, u vreme žalosti se jaja ne farbaju u vesele tonove. Umesto toga, sprovode se jednostavniji, skromniji običaji.
Evo kako to izgleda u praksi u nekim mestima:
-
Jaja se ne dekorišu već se samo obare.
-
Boja se dobija prirodnim putem, najčešće kuvanjem u ljusci crnog luka, čime se dobija tamno braon nijansa.
-
Koriste se i orahovina ili kora crnog graba (cer) kako bi se postigla gotovo crna boja.
-
Jaja nisu ukrašena šarama niti bojama – ovakva jaja se nazivaju “kaluđerska”, zbog jednostavnosti i skromnosti koju predstavljaju.
Na ovaj način, porodice koje su izgubile bližnjeg, ipak obeležavaju Uskrs, ali na način koji je u skladu sa tugom koju osećaju. Simbolika se zadržava, ali se izraz menja – iz veselja prelazi u tiho sećanje.
Međutim, kada govorimo o stavovima Crkve, oni se donekle razlikuju od ovih lokalnih običaja. Srpska pravoslavna crkva podvlači važnost duhovnog značenja Uskrsa i poziva vernike da ne zatvaraju vrata prazničnom duhu, čak ni u danima tuge. Jedan od sveštenika na sajtu Svetosavlje objasnio je da nošenje crnine i apstinencija od veselja nisu kanonski zahtevani, već predstavljaju narodni običaj koji je postao rasprostranjen.
Crkva gleda na Uskrs ne kao na samo jedan dan u godini, već kao na duhovni događaj koji prevazilazi granice zemaljskog postojanja. Ona podseća da je to praznik koji slavi vaskrsenje i da se u tom trenutku vernici na zemlji sjedinjuju u molitvi sa onima koji su preminuli. U tom smislu, ne postoji prepreka da se jaja farbaju, čak ni u periodu žalosti.
Nekoliko poruka koje se mogu izvući iz crkvenog učenja su:
-
Uskrs je praznik radosti – ne samo zemaljske, već i nebeske.
-
Farbati jaja znači svedočiti veru u pobedu života nad smrću.
-
Žalost ne isključuje veru – naprotiv, produbljuje je.
-
Poštovanje prema preminulima se može izraziti kroz molitvu, ali ne treba gasiti svetlo praznika.
Ovakav pristup naglašava ravnotežu između poštovanja običaja i življenja vere. Ne postoji univerzalni odgovor, već je ključ u unutrašnjem odnosu prema veri i tradiciji. Iako su lokalni običaji često prožeti tugom i osećanjem gubitka, crkveno učenje poziva da i u tim trenucima čovek bude u radosti vere, jer vaskrsenje Hristovo nije događaj samo za žive, već i za one koji više nisu među nama.
U skladu sa tim, važno je da svaka porodica sama proceni kako će se postaviti – u skladu sa svojim uverenjima, emocijama i odnosom prema tradiciji. Bilo da odluče da obeleže Uskrs jednostavno ili svečano, duhovna namera iza čina je ono što je najvažnije.
Dakle, dok se svet oko nas priprema za Uskrs u šarenilu boja i ukrasa, postoje domovi u kojima se taj praznik dočekuje tiho, u molitvi i sećanju, ali i sa verom da život, kao i praznik koji ga slavi, ne prestaje sa smrću, već se nastavlja u duhovnoj ravni. Na kraju, svetlost vaskrsenja ne zna za granice tuge, već ih osvetljava – nežno, ali sigurno.
