Ovo cveće danas obavezno treba uneti u kuću: Veruje se da se tada ostvaruju sve želje, a evo koje nikako ne valja ubrati

U okviru pravoslavne tradicije, dan koji se obeležava odmah nakon Lazarove subote nosi izuzetnu simboliku i radost – reč je o prazniku poznatom kao Cveti. Ovaj praznik se ne svodi samo na verski aspekt, već u sebi nosi duboku duhovnu, simboličku i narodnu vrednost, prožetu običajima, bojama i nadom. Cveti nisu samo uvod u završnicu Velikog posta, već i dan koji zrači svetlošću i verovanjem u snagu prirode, ljubavi, ali i duhovnog preporoda.

Prema hrišćanskoj predaji, na ovaj dan se obeležava ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, kada ga je narod dočekao sa iskrenom radošću, prostirući pred njega grane palme, cveće i odeću, pozdravljajući ga kao Car mira. Ovaj trenutak, opisan u jevanđeljima, simbolizuje pobedonosni dolazak ljubavi, milosti i duhovne čistote, ali i najavljuje predstojeće stradanje i vaskrsenje. U narodnom shvatanju, ovaj praznik je pretočen u dan ispunjen simbolima prirode, željama i tihom nadom da će sve što je čisto u srcu biti uslišeno.

Još od davnina, ljudi su verovali da cveće ubrane na ovaj dan nosi posebnu moć – da u sebi čuva blagoslov, lekovitost, a ponekad i ispunjenje želja. Nije se slučajno govorilo: „Ko na Cvete cveće ubere i želju zamisli, ispuniće mu se.“ Ovaj jednostavni, a istovremeno duboki običaj ukorenjen je u verovanju da se upravo tada priroda budi na najlepši način – i da ono što iz prirode tog dana uzmemo, ako ga primimo s poštovanjem, nosi sa sobom deo božanske sile.

Ljudi su izlazili u bašte, voćnjake, livade, noseći sa sobom radost i tihe molitve. Najčešće su brali:

• vrbove grančice

• grančice drena

• prolećno cveće – visibabe, ljubičice, šeboje

Te biljke nisu bile samo ukrasi, već su simbolično predstavljale zaštitu, zdravlje, ljubav, blagostanje i napredak u domu. Grančice bi se unosile u kuću, postavljale iznad vrata, kačile u svete kutke ili se od njih pravili venčići, koji su kasnije stavljani u kosu, okačeni o zidove, pa čak i stavljani pod jastuke dece.

U nekim krajevima, običaj je bio da se ubrano cveće potopi u posudu sa vodom, koja bi se ostavljala pod otvorenim nebom da prenoći. Verovalo se da noćne zvezde, mesečeva svetlost i mir prirode daju toj vodi isceliteljsku snagu. Ujutru bi se tom vodom ljudi umivali, nadajući se da će tako skinuti sa sebe brige, bolesti, teške misli i duhovne terete. Oni koji nisu imali dvorišta, već su živeli u gradovima, donosili su bukete u kuću, stavljali ih u činije zajedno sa zlatnim ili srebrnim prstenjem, a potom tom vodom umivali decu – uvereni da će im doneti sreću i uspeh.

“Valja se!”, govorilo se, kada se prenosi taj običaj sa kolena na koleno. Jer sve što je deo prazničnog dana trebalo je da bude izvedeno s verom, pažnjom i čistim srcem.

Cveti nisu bili samo dan za molitvu i tišinu, već i praznik ljubavi i zaljubljenih pogleda. U prošlim vremenima, taj dan je bio poznat i kao dan udvaranja. Mladići su tada spremali pažljivo odabrane bukete cveća, u koje su utkivali značenja. Svaka boja, svaki cvet, imao je svoju tajnu poruku:

• Crvena ruža – strastvena ljubav

• Bela ruža – poštovanje i čisto srce

• Žuta ruža – ljubomora ili sumnja

• Ljubičica – večna vernost i tiha čežnja

• Božur – istina i iskrenost

• Lavanda – nepoverenje i distanca

• Narcis – samoljublje i ponos

• Ljiljan – plemenitost i duhovna čistoća

• Suncokret – divljenje i nada

• Zvončić – postojanost i trajna ljubav

• Visibaba – nova nada, novi početak

• Kaktus – oprez i životne prepreke

Devojke su znale da pročitaju poruku sakrivenu u buketu. Ako bi dobile crvenu ružu, znale su da je srce mladića već izgorelo u plamenu ljubavi. Ako je u buketu bila ljubičica, govorilo je o skromnoj, ali dubokoj privrženosti. Buketi nisu bili samo poklon, već govor duše.

U seoskim predelima, devojke bi tog dana kitile kosu svežim cvećem, pravile venčiće od šeboja i ljubičica, dok su mladići u znak pažnje donosili jorgovane ili narcise. Pogledi su tada bili važniji od reči – tišina je govorila sve, a nežan osmeh ili spušten pogled bio je znak uzvraćene osećajnosti.

Još jedan važan običaj jeste postavljanje vrbove grančice iz crkve iznad ulaznih vrata. Ova grančica, blagoslovena i posvećena, smatrana je zaštitom doma, simbolom života, snage i zdravlja. Ponekad bi joj se pridodavao i dren, jer se verovalo da on donosi čvrstinu karaktera i telesnu snagu – otuda i izreka: „Jak kao dren“. Sve ove biljke nisu bile slučajni ukrasi, već su duboko simbolički elementi, deo verovanja koje se prenosilo vekovima.

Cveti su ujedno i dan predaha u Velikom postu, kada je dozvoljeno jesti ribu, što je za mnoge vernike veliki trenutak. Time se simbolično označava ohrabrenje i nada, jer odmah nakon Cveti počinje Strasna nedelja – poslednja i najvažnija etapa posta, koja vodi ka Vaskrsu, vrhuncu hrišćanske vere i simbolu pobede života nad smrću.

Zbog svega ovoga, nije neobično što se Cveti nazivaju danom cveća i želja. Narodno verovanje kaže da ako tog dana uberete cvet i u trenutku tišine poželite nešto iskreno, ako je srce čisto i želja prava – nebo će čuti.

Zato se, iz godine u godinu, bez obzira na sve promene, ljudi i dalje vraćaju prirodi, mirisu cveća i tihim molitvama na ovaj dan. Ne samo iz običaja, već iz istinske potrebe da bar na jedan dan budemo bliže miru, veri i lepoti koja dolazi iznutra.