U moru televizijskih likova koje je publika zavolela, retki su oni koji ostanu urezani u pamćenje sa tolikom snagom kao Izet Fazlinović, legendarni lik iz serije Lud, zbunjen, normalan. Međutim, iza tog lika stajao je još snažnija figura – Mustafa Nadarević, čovek čije je stvarno lice nosilo priču daleko bogatiju i dublju nego bilo koja uloga koju je tumačio. Iako je u javnosti najpoznatiji po svom neponovljivom humoru, iza kulisa se krila biografija puna izazova, borbi, umetničkog uspona i neizbrisive topline.
Mustafina životna priča počinje u jeku Drugog svetskog rata, 2. maja 1943. godine, kada se rodio u Banjaluci. Njegovo detinjstvo obeležila je rana tragedija – otac Mehmed preminuo je od tuberkuloze kada je Mustafa bio još beba, ostavivši njegovu majku Asju, tada dvadesetdvogodišnju ženu, samu u vremenu nesigurnosti i haosa. U takvim okolnostima, gde se majčinstvo preplitalo sa svakodnevnom borbom za opstanak, Asja je pokazala ogromnu snagu – odlučivši da svom sinu omogući bolje prilike, poslala ga je na školovanje u Zagreb.
To putovanje nije bilo dugotrajno, ali je ostavilo trajni trag. Proveo je samo godinu dana u Zagrebu, no to iskustvo ga je oblikovalo. Nakon toga, Mustafa odlazi u Rijeku, gde nastavlja život sa bakom i dekom. Tu se, u novom okruženju i uz prisustvo porodične podrške, formira ne samo kao đak, već i kao mlad čovek koji će uskoro otkriti svoj poziv.
Njegov prvi susret sa glumom bio je gotovo slučajan, ali sudbinski. Kao đak prvak, učestvovao je u školskoj priredbi i dobio ulogu – ne bilo koju, već Crvenkapicu. Imao je dugu kosu i piskav glas, što ga je učinilo idealnim za ženski lik, bar u očima učiteljice. Za neke bi to bila prolazna anegdota, ali za Mustafu je to bio trenutak otkrovenja. Tada je prvi put osetio moć transformacije, čar umetnosti da se kroz igru dotakne stvarnosti.
Tinejdžerske godine proveo je kao deo amaterskog pozorišta “Viktor Car Emin”, gde gluma više nije bila samo zabava. Ona postaje njegova sudbina. Kroz rad u ovom pozorištu razvijao je svoj talent, učio o sceni, emocijama, komunikaciji s publikom – i prepoznavao sopstveni identitet kroz uloge koje je tumačio.
Njegova profesionalna karijera bila je izuzetno bogata i raznovrsna. Bio je umetnik koji je znao kako da se stopi sa svakim likom, kako da ga učini živim i uverljivim. Igrao je u brojnim pozorišnim predstavama, filmskim ostvarenjima i televizijskim serijama, sarađujući s nekim od najpoznatijih reditelja i glumaca u regionu. Jedan od njegovih najzapaženijih filmskih nastupa bio je u ostvarenju “Otac na službenom putu” iz 1985. godine, u režiji Emira Kusturice. Njegov lik Zijah bio je složen i dubok, a Mustafa je uspeo da ga odigra sa tolikom uverljivošću da je publika lako zaboravljala da gleda glumca – videla je čoveka.
Nakon toga usledila je čitava plejada uloga koje su ga dodatno afirmisale:
-
Glembajevi – pozorišni klasik koji je zahtevao izuzetnu glumačku disciplinu i dubinu.
-
Već viđeno – psihološki triler koji je istraživao granice ljudske psihe.
-
Gluvi barut – ratna drama u kojoj su emocije bile sirove i snažne.
-
Kuduz – film o ljubavi, nasilju i osveti.
-
Ničija zemlja – međunarodno priznato ostvarenje koje se bavilo apsurdom rata.
-
Puška za uspavljivanje – još jedno zahtevno ostvarenje koje potvrđuje njegov glumački raspon.
Uprkos svim tim značajnim ulogama, najširu publiku osvojio je kao Izet Fazlinović, lik iz serije Lud, zbunjen, normalan. Izet, penzioner oštrog jezika, duhovit i ponekad zloban, bio je simbol jednog doba – i kroz humor i kroz ironiju. Mustafa je ovom liku udahnuo takvu količinu života da se granica između glume i realnosti potpuno zamaglila. Ljudi su u Izeta verovali, smejali se s njim, ljutili se na njega, ali ga nikada nisu ignorisali.
Mustafina lična priča bila je podjednako bogata. Život ga je vodio kroz tri braka, a svaki je ostavio dubok trag. U prvom, sa ženom po imenu Jasna, dobio je ćerku Nađu, koja je kasnije postala uspešna istoričarka umetnosti. Iako brak nije opstao, njih dvoje su sačuvali uzajamno poštovanje i posvećenost roditeljstvu.
Njegov drugi brak bio je sa Snežanom, s kojom je dobio dvoje dece: sina Ašu, koji se posvetio sportu, i ćerku Nanu, koja je danas istaknuta PR menadžerka u američkoj kozmetičkoj industriji. Ova veza, iako turbulentna, oblikovala je Mustafu i kao oca i kao čoveka koji se trudi da svojoj deci pruži stabilnost uprkos ličnim izazovima.
Treći brak, s Slavicom Radović, bio je najemotivniji. Ona je bila kostimografkinja i scenografkinja, a njihova veza trajala je petnaest godina pre nego što su se venčali 2012. godine. Međutim, sreća nije dugo trajala – samo dva meseca nakon venčanja, Slavica je preminula od karcinoma. Mustafina izjava iz tog perioda nosi težinu istine koju samo oni koji su izgubili voljenu osobu mogu razumeti: “Na sceni možeš da umreš stotinu puta i ostaneš živ. Ali kad te u stvarnom životu napusti neko koga voliš – to je kraj.”
Ono što je bilo posebno kod Mustafe Nadarevića jeste njegova ljudska širina. Nikada nije dozvoljavao da ga definišu etikete – ni po veri, ni po naciji, ni po poreklu. Gledao je ljude iznutra. Da li je neko dobar, da li ume da voli, da li zna da poštuje – to mu je bilo važno. Govorio je otvoreno o svom vaspitanju: “Ja da sam mogao da biram, možda se ne bih zvao Mustafa. Ali nisam birao. I sve što mi je dato – nosio sam sa sobom, kroz život.”
Bio je agnostik, ali čovek vere – ne u dogme, već u dobrotu. Mržnju nikada nije mogao da razume, naročito onu koja proizlazi iz verskih ili etničkih razlika. Njegovo srce bilo je veće od bilo kakve granice. Živeo je jednostavno, ali duboko. Uvek otvoren za razgovor, uvek spreman da sasluša, ali nikada površan.
Mustafa Nadarević ostavio je za sobom nasleđe koje se ne meri samo nagradama i priznanjima, već time koliko je duboko dodirnuo ljude.
