Danas ćemo pisati o sedam sigurnih znakova da je žena poslije 55 godine postala sretnija i mudrija. U tim trenutcima je svi cijene i poštuju.
Sreća često nije ono što zamišljamo u mladosti. Mnogi od nas misle da se ona krije u velikim postignućima, bogatstvu ili priznanju drugih. No, prava sreća često se nalazi u jednostavnim trenucima – u tišini, prihvatanju sebe i miru koji dolazi sa godinama. Tek kad prođe dovoljno vremena, obično posle pedesete, mnogi shvate da je prava radost u slobodi da živiš po sopstvenim pravilima, bez potrebe da se uklapaš u očekivanja okoline. Tada se svet menja: postaje mirniji, dublji i jasniji.
Žorž Brans, francuski pisac, rekao je: „Ko ide svojim putem, nikoga ne pretiče.“ Ova misao savršeno opisuje unutrašnji mir koji dolazi s godinama, kada prestanemo da jurimo za tuđim očekivanjima i naučimo da slušamo sebe.
1. Nestaje potreba da svima udovoljiš
U tridesetim godinama, često razmišljamo o tome kako izgledamo, šta govorimo i kako nas drugi doživljavaju. Ali nakon pedeset i pete, pogled se okreće unutra. U sopstvenoj tišini, pronalazimo jasniju sliku života, a samoprihvatanje postaje izvor snage. Ljudi postaju oslobođeni od straha od osude i prestaju da se plaše da budu ono što jesu. Ako žele da nose jarke boje po tmurnom gradu ili da razgovaraju s drvećem, jednostavno to rade – jer su naučili da slušaju sebe i da se ne boje drugih mišljenja.
2. Sve češće pitanje: „Zašto?“
Kako godine prolaze, postajemo selektivniji u vezi sa svojim energijama. Više ne trošimo vreme na dokazivanje onima koji nas neće razumeti. Zašto se svađati, ako svako ima svoju istinu? Zašto ići tamo gde je neprijatno, bilo telu ili duši? Ljudi koji su našli unutrašnji mir postaju pažljiviji u izboru svojih borbi, postaju kao stare mačke koje znaju da je bolje ušuškati se u omiljenoj fotelji nego juriti za prolaznim stvarima.
3. Krug se sužava – ostaju samo „svoji“
Kako godine prolaze, instinkt za ljude postaje oštriji. Odmah prepoznajemo ko je u skladu s našim duhom, a ko nije. Nema više potrebe za ljubaznim maskama. Pravi prijatelji prepoznaju se po pogledu, tonu glasa, pa čak i po načinu ćutanja. Oni su često neobični, smeju se bez razloga, nose vesele čarape u aprilu ili recituju poeziju u kuhinji. S njima se osećamo slobodno i prihvaćeno, bez potrebe da glumimo ili se pretvaramo.
Sloboda je luksuz biti drugačiji, zapisao je Andre Moroa. Tek s godinama shvatamo koliko je ta sloboda dragocena.
4. Umeju da puste
Jedna od najvećih promena u starijim godinama je sposobnost da pustimo. Veze, predmeti, uloge – sve što više ne donosi toplinu, jednostavno se ostavlja iza sebe. Kao godišnje doba koje je završilo, nema zameranja i nema traženja izvinjenja. Očekivanja nestaju, a s njima i teret koji smo dugo nosili. Oslobađanje od tog tereta čini da hod postane lakši, a život mirniji.
5. Ne žive po tuđim scenarijima
„Vreme je za unuke“, „Nije prikladno za tvoje godine“ – takve rečenice više nemaju snagu. Ljudi koji su zadovoljni svojim životima više ne žive prema tuđim pravilima. Oni pišu sopstveni scenario: piju kafu kad požele, rade iz zadovoljstva ili čak ne rade, putuju kad im srce kaže. To nije bunt, već zrelost – sposobnost da život teče u skladu s unutrašnjim ritmom.
6. Pomirenost sa nesavršenostima
Kako godine prolaze, telo se menja: bore postaju dublje, vid slabi, leđa postaju bolnija. Ali, umesto očaja, dolazi prihvatanje. Telo se doživljava kao stari prijatelj – umoran, ali veran. Umesto borbe protiv nesavršenosti, javlja se zahvalnost. Isto važi i za svet oko nas: iako je svuda buka i gluposti, postoje i trenuci lepote – miris sveže pečenog hleba, zvuk smeha voljene osobe, pogled na mirnu vodu. To je dovoljno da sve dođe na svoje mesto.
7. Znaju kako da budu sami – i da im ne bude dosadno
Jedna od najvećih pobeda nakon pedeset i pete godine je sposobnost da budemo sami, a da to ne donosi osećaj usamljenosti. To je vreme kada sklopimo prijateljstvo sa sobom. Strahovi se smire, senke se prihvate, a tišina postane saveznik. Platon je davno rekao: „Najveća pobeda je pobeda nad samim sobom.“ Tek tada shvatamo dubinu tih reči.
Takvi ljudi postaju neobično slobodni. Ne možeš ih zastrašiti, ne možeš ih kupiti, ne možeš ih slomiti osudom. U njihovim očima vidi se smirenost, u njihovom glasu čuje se tišina koja nosi priču. I s takvom snagom se ne raspravlja – ona se poštuje.
Na kraju, upravo ti ljudi postaju stubovi sveta. Oni koji ujutro stavljaju vodu da proključa, nahrane mačku, izađu napolje i – jednostavno žive. Ne traže sjaj, već dubinu. A u toj jednostavnosti leži prava sreća.+
