Usred nemilosrdnih događaja Drugog svetskog rata, kada su se mnoge sudbine prelamale i gubile u haosu istorije, odvila se jedna izuzetno neobična i dirljiva priča. Ona nije poznata po vojnim strategijama, velikim bitkama ili političkim odlukama – već po snazi ljudskog duha, opstanku i jednoj neuobičajenoj zajednici koju su splet nesrećnih okolnosti, ali i potreba za bliskošću, učinili mogućom.
Na Trukskim ostrvima, zabačenom arhipelagu usred Tihog okeana, rat je stigao svom žestinom. Američke snage, odlučne da razbiju japanske vojne baze, izvršile su razornu ofanzivu koja je region gotovo izbrisala sa mape. Tokom tog haosa, jedan čovek, Kim Jong Gil, poreklom iz Koreje, postao je akter priče koja će, mnogo godina kasnije, fascinirati ceo svet.
Kim nije bio vojnik. Bio je radnik, angažovan u japanskom sistemu kao pomoćna radna snaga. Kada je bombardovanje počelo, sakrio se duboko u jedno napušteno skladište. Taj potez mu je spasio život. Kada su se detonacije utišale i dim povukao, izašao je, verujući da je ostao potpuno sam. Uništene zgrade, spaljena vegetacija i potpuni izostanak ikakvog znaka života činili su to uverenje realnim.
Ali ubrzo, njegovu samoću prekinuli su tihi, prestrašeni ženski glasovi. Ispostavilo se da nije jedini koji je preživeo. Još sedam žena, sve Japanke, takođe su se skrivale od smrti i zaborava. Bili su preplašeni, zbunjeni i bez zajedničkog jezika, ali potreba za povezivanjem i preživljavanjem prevazišla je sve jezičke barijere.
U početku, njihova svakodnevica bila je obeležena preživljavanjem. Ostrva su nudila tropsku klimu, sa obiljem voća, ribe i biljaka, što je bio važan faktor za održavanje života. Takođe, neka od napuštenih japanskih skladišta još uvek su krila zalihe hrane i opreme. Međutim, kako su meseci prolazili, resursi su nestajali, a sve manje su verovali da će ih iko pronaći. Niko ih nije tražio. Niko nije znao da su živi.
U takvim okolnostima, Kim je postepeno preuzeo ulogu vođe i zaštitnika. Njegova fizička spremnost i mentalna snaga bili su ključni za svakodnevni opstanak. Obavljao je najteže poslove:
-
lovio je ribu,
-
prikupljao plodove i korenje,
-
gradio skloništa,
-
nabavljao pitku vodu.
Naročito su te aktivnosti bile važne tokom sezonskih tajfuna, koji bi redovno rušili sve što su prethodno izgradili. U svakom novom početku, Kim je bio pokretačka snaga.
Žene, premda različite i u početku nesigurne, vremenom su pronašle u njemu više od zaštitnika. On je postao centar njihove svakodnevice, oslonac u emocionalnom i fizičkom smislu. Neobična dinamika počela je da se razvija. Iako nisu imali formalne odnose, među njima je zavladao dogovor – sve će ravnopravno deliti Kimovu pažnju, da bi izbegle sukobe i ljubomoru.
Komunikacija je s vremenom postajala sve jasnija. Kim je znao osnove japanskog jezika, zahvaljujući prethodnom radu u japanskoj fabrici, a žene su ga dodatno podučavale. Njihov svakodnevni život evoluirao je u pravi mikrosvet, sa svojim pravilima, ritmom i unutrašnjim balansima.
Tokom osam godina koje su proveli u toj izolaciji, stvoren je život koji niko od njih nije mogao ni da zamisli. Rođeno je 27 dece. Žene su brinule o domaćinstvu i deci, učile ih, pripremale hranu i podizale nova skloništa, dok je Kim nastavio da brine o fizički zahtevnim zadacima.
Ostrvo je postalo njihov novi dom. U toj tišini prirode, daleko od ratova, društvenih očekivanja i normi, redefinisali su šta znači porodica, bliskost i odgovornost. Bili su zajednica koju nije vezivalo poreklo ni jezik, već iskustvo koje ih je nateralo da prežive – zajedno.
Godine su prolazile, a rat se završio. Međutim, Trukska ostrva više nisu imala stratešku važnost. Japanci su ih napustili, a Amerikanci ih nisu ni obilazili. Zaboravljeni su – bukvalno. Sve do 1953. godine, kada je jedna američka vojna posada slučajno spazila signal sa obale: čovek maše belom krpom.
Bio je to Kim Jong Gil.
Kada su mornari kročili na obalu, nisu mogli verovati svojim očima. Pronašli su jednu potpuno jedinstvenu zajednicu: jednog muškarca, sedam žena i dvadeset sedmoro dece. Vesti su se brzo proširile. Priča je šokirala, dirnula i fascinirala javnost širom Azije.
Kim je vraćen u svoju rodnu Južnu Koreju, gde ga je dočekala javnost kao junaka preživljavanja. Žene i deca, međutim, poslati su nazad u Japan. Njihov povratak u civilizaciju nije bio ni lak ni srećan. Većina žena se kasnije ponovo udala, dok su mnoga deca završila:
-
u sirotištima,
-
kod rodbine,
-
ili su bila data na usvajanje.
Kim, pogođen tim razdvajanjem, pokušavao je da uspostavi kontakt, da ponovo pronađe svoju improvizovanu porodicu. Godinama je tragao za njima, slajući pisma, raspitujući se, čak putujući kad god je mogao.
Na kraju, samo dve žene odlučile su da mu se ponovo pridruže. Preselile su se u Koreju sa svojom decom i nastavile zajednički život sa njim, uprkos razlikama koje su ih odvajale od sveta oko njih.
Kim Jong Gil je preminuo 1979. godine, nakon borbe sa teškom bolešću. Njegova poslednja želja bila je simbolična i duboko emotivna – da njegov pepeo bude rasut na tri mesta:
-
u Japanu, gde su bile žene koje su postale deo njegovog života,
-
u Južnoj Koreji, zemlji njegovog porekla,
-
i na Trukskim ostrvima, gde je proveo najneobičnijih i najintenzivnijih osam godina svog života.
Priča o Kim Jong Gilu nije samo svedočanstvo o preživljavanju u ekstremnim uslovima. To je i priča o izgradnji zajedništva u tišini tropskog raja, o redefiniciji porodice, o otpornosti i o tome koliko je ljudska bliskost moćna kad se sve druge strukture raspadnu.
U svetu koji se često vodi pravilima, konvencijama i zakonima društva, Kim i njegove saputnice živeli su po zakonima prirode i potrebe. I možda baš zato, njihova priča odzvanja i danas, kao podsetnik da čak i u najtežim okolnostima – ljubav, odanost i snalažljivost mogu stvoriti novi svet.
